Ljubav nije osećanje, to je način života.Po tom pitanju sam bednik,jel da?

Ljubav.Ako ne umeš da voliš,ne umeš da živiš.To sam negde čula..

I već da vam kazem ja umem da volim,ali kada vidim današnje ljubavi,današnje devojke zgadi mi se na tu reč.Drugarica me savetuje da nikoga ne volim,da budem hladna i drska prema ljudima.Cudi je kada joj kazem da sam se zaljubila,takodje da pricam sa drugaricom preko fb druge vere,da tugujem za nekim.I necu da slusam ni nju,ni ostale ljude kada mi tako nesto pricaju.I ako me neko ne voli,postoji na zemlji jos stotinak ljude koji ce me zavoleti,samo treba se druziti i biti pozitivna licnost.

Mladost je prelepa.Ona zraci toplinom i radoscu.Zelela bih i da svaki čovek ima pravog prijatelja kao ja.Žao mi je što ljudi nemaju prijatelja,što posle tuznih trenutaka u svom zivotu nemaju nade za novo sutra.

Mudri ljudi su govorili da kada za nesto otvorimo oci to obicno znaci da smo za nesto drugo zatvorili.Cesto zatvaramo oci za istnu .To je najveci problem coveka.
Cesto ne vidimo sve jer ne zelimo da osetimo bol koja se preliva i obuzima nase bice,deo po deo kida,truje i pravi od nas zivu senku koja ogorceno hoda.Ne smemo
biti ogorceni ljudi jer je svaki covek je jaci od zaborava,mrznje i smrti ako svojim vrlinama i delima pokaze svetu sustinu ljudskog postojanja.Ovde nije vazno 

kako se neko zove ,niti kojoj veru pripada vec sta je uradio za sebe i za svog zivota.

~Ја баш не знам много о љубави. Заправо, верујем да не знам ништа. Знам само да волим своје родитеље, сестру, другове, родбину, али то није “она” љубав о којој многи причају. Мислим да о тој љубави, не знам ништа. ~

Moj listic sudbine nije izvucen na zimskoj lutriji ljubavi

       Ljubav je satkana od sitnih stvari koji je ispunjavaju I cine je velikom I posebnom.Ljubav nam daje snagu, budi u nama osecanja, ispunjava nas. Sve sto je dobro na ovom svetu dolazi od ljubavi, ona je pokretac, ona je vodja, ona uvek zna pravi put. Da nema ljubavi, ne bi bilo ni zivota, ni ljudi, ni osmeha, ni tuge.. Ako volimo mozemo da stvaramo, da napredujemo, da prevazilazimo, da se borimo I pobedjujemo. Jer sitnice cine zivot, kakav god on bio. Male stvari daju nasem zivotu sarenoliku notu! Potreban je jedan osmeh koji bi nam ulepsao dan. Cak je dovoljna i jedna rec. Pogled, lep dan, njegov zagrljaj, osmeh, utesna rec, dodir. Ono sto je neprolazno u onom sto je prolazno. Zivot od uzdaha I izdaha. Jer to je ljubav! Ona sila koja nas pokrece I cini nas zivot boljim. Jer covek bez ljubavi je po meni dusa u lancima.
        Razmisljajuci o ljubavi, odlucila sam jedan dan da se prosetam parkom, ulicom, da obilazim razna mesta i da razgledam ljude, da vidim ljubav, da je osetim medju njima. Pustila sam laganu muziku i setala po hladnom vremenu. Pored mene je prolazio zagrljeni par, nasmejan, raspolozen i sa zaljubljenim pogledima. Oni nisu osetili tu hladnocu, zimu. Jer je njih grejala ljubav. Zatim sam se okrenula na plac nekog deteta. Pogledala sam ga I videla ga na podu. Pao je i povredio nogu. Prva osoba koja mu je dotrcala u pomoc bila je njegova mama. Sa suzama u ocima i strahom i brigom na licu. Poljubila ga je u celo i rekla ‘Bice sve uredu, mama je uvek tu’. U trenutku sam osetila toplinu u grudima, osetila sam kao da je i moja mama tu, pored mene, osetila sam njenu  majcinsku ljubav.

        Svu svoju ljubav stavljam na prazan papir. Puno toga je ostalo u meni sto sam zelela da ti kazem, puno zarobljenih reci, suza, osmeha. Svaki put kad sam htela da ti kazem sve sto osecam, nesto me je sprecavalo, reci su nestajale, a ja sam samo cutala. A onda su se tvoje oci zatvorile..zauvek.

Rep forever ♥

Ima onih koji se razlikuju od svoje okoline, koji su u svom okruženju autsajderi. To može da ne bude nimalo lako, naročito ako vam je stalo do odobravanja vaših vršnjaka i vaše okoline, ili ako se zbog toga osećate usamljeno i odbačeno, ali to nije trajno stanje. 
Neki su jednostavno takvi. Drugačiji. Ne u smislu da imate protivzakonite sklonosti, da ste skloni da povređujete druge ili sebe, da ometate druge, već se jednostavno po nečemu razlikujete.
Moguće je da ste jedini takvi u vašem okruženju, ali vaše okruženje nije ceo svet. Svet je znatno veći od vaše škole, komšiluka, grada, pa i države. I u tom velikom svetu postoji mnogo ljudi koji imaju interesovanja slična vašima, ideje i stavove slične vašima, snove slične vašima. Jednog dana naći ćete bar neke od tih ljudi, i tada više nećete biti ausajder.Biti autsajder je privremeno stanje. Jednog dana bićete među onima u koje se bolje uklapate. Neće ni tu sve biti idealno, ali ćete ipak osetiti da ste među svojima.
I ja kad sam imala 12 godina imala sam svoj stil koji je odudarao od sredine u kojoj živim. Slušala sam samo strani i domaci rap: Deniro,Marchelo,Eminem,Kalja,Bs..Ja i dva jarana smo išli da slušamu rap tamo na stepenice, njive, kuću, kućice, parkiće, čaršiju, kafići, sve ta i ta mesta i sva ta mesta su bila ..... i prošla , što je veliko, veliki  shit 

I,sada polaskom u srednju izgubice se sve to.Izgubila sam tu rutinu kao pre.Secam se da sam pamtila dobro Denirove pesme i kroz njih ucila smisao zivota,nas tinejdzera..msm da citajuci njegove tekstove sam postala bolji pisac sa realisticnijim pogledom na svet.Secam se skidali smo  i tekstove poznatih s interneta da bi mogli repovati. Žao mi je i Aleksandra,s kojim vise ne pricam, koji je stvarno živio za rep i oblačio široke pantole na kojima je bila slika Eminema, neke lance velike, kačkete NY i LA i koji je stvarno živio za rep. Otkad je otišao u srednju, nisam ga videla ima 8 meseci.Otkada je sve to prestalo ja sam se promenila,pa i tako sam fenserka,jos veca,a i dalje slusam Rep.Ali umem i obuci  farmerke i preko nabacim trenerku (kao Beogradski klosari 90-tih)..

Jedino cime cu se uvek secati i diviti kao najlepsoj uspomeni u zivotu,jeste cinjenica da sam upoznala pravu prijateljicu Ninu,koja je rokerka i koja samnom nema nikakve slicnosti.Suprotnosti se privlače, i ja znam da mnoga velika prijateljstva koja su se razvila između osoba totalno drukčijih tipova karaktera, stila oblačenja, muzike i dr.su veoma snazna,kao i ovo moje ♥ 

Probijena strela kroz moje srce

Stojim na peronu života čekajući voz za odrastanje. Oko mene je gomila nepoznatih, bezličnih ljudi koji se ljube i plaču, piju i nazdravljaju pozdravljaju i otpozdravljaju. Svi putuju s nadom; jedino ja čekam da gorka suza kane i da me konačno odvoji od bezbrižnih dana dečaštva. Pozdravljam te, o, mladosti!
Ta suza je safirno plava od detinjaste naivnosti, smaragdno zelena od mladalačkog poleta i entuzijazma i rubinsko crvena od prve neprežaljene i nezaboravljene ljubavi. Čitav spektar boja i osećanja dotaći će hladnu zemlju nepoznatog mesta i od radosti i patnji moje duše ostaće samo sećanja koja blede. Pozdravljam te, o, mladosti!
Tihu nervozu čekanja pojačava tupi i nepromenljivi ritam koji zadržava misao. To je ritam odgovornosti i samoodlučivanja, kravata i aktn-tašni i besprekornog rada. Od tog i takvog zvuka počeo sam da zaboravljam sve one sitnice koje su mi život značile i zbog kojih sam bezbroj besanih jutara dočekao. Hoću li to preživeti? Pozdravljam te , o, mladosti!
Čujem i vapaj školskih drugova koji poput mene čekaju na nekom svom peronu. Hoćemo li se ikada čuti i videti? Hoćemo li ikad skupiti vremena i snage da ponovimo mladost? Zbog vas mi je najžalije. Pozdravljam te, o, mladosti!

 ~Jedino tebe nikada necu zaboraviti,ni onaj dan kada sam te upoznala,pod kestenovim drvetom,malo dalje od centra  naseg grada.Secam se ko da je juce bilo,ali zaista juce mi se nisi javljao.Da li sam te uplasila ili ti nisam dala mira..:(

Da,tako je i sada te gledam drugacije,mozda ne smes to da prihvatis,ili..

Ja svaki dan prolazim pored tog drveta polazeci i vracajuci se iz skole,bezeci sa casova ili kada me tuga obuzme to mesto najradje posecujem.Znas da savrsneo pisem sastave,ali od mene nikada nisi trazio da ih tebi pisem,jer si znao da bi moje reci mogle da te pogode pravo u srce,i da otkriju pravog tebe,ali sta cu kada sam iskrena,mora neko danas i to.~

Voli mene,ne nju:'(

Slusaj me dobro, slusaj, radosti moja!Ti umiri svoje srce i ne moj mi dozvoliti da te volim kao sto sam te sada zavolela.Bice mi lakse i mome srcu milije,a ne ovako kada volis nju,a mene opijas recima i lepotom svoje pameći.Ona te neće voleti,povrediće te kao i prethodna.Veruj mi.Znam ljude,znam da im je ljubav u životu nepotrebna i da koriste osobe i laskaju u njihovoj paznji. .  Zavolecu te vatreno, volecu te uvek kao sada, i volecu te zato, sto ti je dusa cista, svetla, sva providna; zato sto sam, kad sam te prvi put ugledala, odmah razumela da si ti gost duše moje, dugo ocekivani gost, i da nisi slucajno na mene naisao; volecu te zato, sto, kada gledam, tvoje oci vole i o tvome srcu pricaju, a kada nesto kazu, odmah saznam sve sta je u tebi, i zato bih i zivot mogla tebi za ljubav dati, dati i svoju slobodu,i ovo razlupano srce. . . ali zivot moj nije vise moj, vec tudji, a volja mi je vezana!Vezana mi je zato sto je ona tvoja volja,a ne ja..

Da li si me cuo? Jesi li mi otvorio svoje srce? Jesi li razumeo sta sam ti govorila?

~Ničije sve ♥~

                                                                        Ja...

                                              ~ NISAM NIČIJE SVE ~

Nisam od onih koji ližu guzice drugima da bih im bila prijatelj,ili molila nekoga da mi pomogne kada je meni tesko.. Ma koliko ljudi ti govorili da te vole,malo to dokazuje;pa i nekada se moraš pomiriti sa činjenicom da nisi NIČIJE SVE! Da te nemaš pravu ljubav pored sebe,i one prave drugove,i da ne možeš imati idealno društvo sa idealnim naznakama tvojih interesovanja.Jer ja sam:      

~Ničije vreme.

~Ničija bitnost u životu.

~Ničija želja.

~Ničiji san.

~Ja sam svačija a u stavri ničija.

Ja sam ničija.Živim u svetu ratova,na granicama naroda,uvek kriva nekome.Otrgnuta sam a neprihvaćena.Drugi mi često čine čast da odem pod njihovu zastavu,kada nemam svoju.Mame me kada sam im potrebna,a odbacuju kada svoj zadatak odslužim. Nesreća je što umem voleti,a niko mi ne uzvraća tu ljubav.Zar slučajno zaklinjem za ljubav  kao jednu izvesnost u ovoj neodređenosti,zašto?Zato što mi je svejedno.A kada mi je svejedno znači da sam prema svakome poštena.A kada sam poštena,svaka čast mojoj ludosti! 

Inače zabole me,i ovu hladnu septembrasku noć ću prespavati u zagrljaju mog toplog ćebecenta iz dana kada sam bila klinka i to isto ćebence grlila kada sam bila tužna kada me neko ne voli.Tako je i sad.Samo što je razlika u tome što sam sada odrasla.

~Kada te ljudi povrede,stihovi ti ostaju verni~Deniro

 

         

Vraćam ti se živote

Evo i mene.Nisam dugo bila na blogu,tj.nisam dugo pisala jer mi je neka mala pauza poprilicno trebala.Jer,kada se uzburkaju emocije i misli pisano delo,po meni,baš i ne bude savršeno,ali svi mi kažu da jeste.A da,ja sam se odavno pomirila sa činjenicom da moje prave ljubavi nema a i da neću naći novu,jer ja u svemu imam sreću(novcu,skoli,drustvu..)ali ne i u ljubavi..Mozak mi se strgne kada to  ka kažem a srce još jače,ali ne boli jer ono je odvano shvatilo da bez ljubavi se može živeti kao i  bez one tuge koja mi se u ranim godinam moga detinjstva često javljala zbog neostavrenih želja,dalekih prijatelja..Xu bar imam oslonac u životu,to je ta nekolicina prijatelja ali snjima mi je stvarno lepo i mislim da me oni stvarno usrećuju i to mi je dovoljno,zaista dovoljno.Jer ja nemam drustvo kojima bih se celo Valjevo divilo,ali meni je bitno da je sve u redu.Ovaj sastav je prilično lošeg kvaliteta napisan (ness me i ne vuče da pišem bolje,kada znam da je ovo iz srca..).Posle ovog mog jecanja i blebetanja,dolazi realnost u kojoj moji roditelji se svadjaju i činjenica da treba da se razvedu.Iskreno na to sam se već navikla,a i navikla bih se kada bih otišla živeti u Loznici.Ne znam šta mi je ,dali me pubertet menja ili ja samu sebe ili ness treće ne znam..,ali znam da kako godine idu postajem samostalnija osoba,pa i ovo moje ranjeno srce se oporavlja i postaje čvršće..Ono sto je problem mojih drugarica,a pogotovu moje BFF da se skopi srce i razum,msm da sam ja to uspela,ali stvarno!Šta kaže srce mozak prihvati i obrnuto.Inače da nije tako ja bih u nedogled plakala svaku noć i govorila sebi da ne valjam i nervirala bih se zbog sitnica i gluposti..ali to nije tako.Jednostavno kada je neko govno govno je,kada je neko car car je,kada mi se ness ne svidja ne svidja mi se,kada treba da slazem nekad slažem..i sve je super i ja sam ispunjena.Oke ispunjena je prevelika reč,ali sam okej,i nmg biti bolje.
Što se tiče trenutne situacije i mog života pošla sma u osmi razred i vala biću srećna kada ga završim.Nina i otac su imali ne veliki nego PREVELIKI uticaj na mene da zavolim tehničku,mada znam šta sam sve pričala o njoj.Htela sma medicinsku ali posao u toj struci traži veliku odgovornost i borbu da nečiji život spaseš ili da nekome pomogneš..Možda je ovo smešno ali sutra će mi biti lakše ako znam da sam sjebala neku mašinu ili komjuter nego nečiji ljudski život.Mašinu možeš kupiti a ljudski život ne.Što se tiče ekonomske neću da nastradam zbog jebene matematike,za gimnaziju nemam ništa pametno da kažem,a poljoprivredna baš i nije za mene,msm više vredim,toliko znam.I onda mi ostaje tehnička,e da muzička ..pa nju sma prekinula još u ranim godinam svog detinjstva.:D..I kada kažem ocu da neću upistai tehničku,on me ubije u pojam i kaže mi da drugog izbora nemam.I tacno je to sto kaže ,ali samo koji ću smer uhh..Po poenima od onih koje želim mogu svaki ali sada gledam gde je bolje društvo.Smer hemija nemetali i grafičarstvo ima dosta fufica,nažalost ,a ja ne želim da upadnem u takvo odeljenje,a drugo MAšinski tehničar za kompjutersko konstrisanje upisuje i moj drug tako da ću nekoga znati iz svog novog odeljenja,ali stim smerom nmg da ostavrim uspeh da bi otsila na budžet..:P..U svakom slučaju msm da će mi biti tamo lepo jer ja i nisma neki degenerik pa da nmg da se složim sa dečacima ili devojčicama..Možda će me to straije društvo prihvatiti bolj enego ovi iz osnovne,ali ni n aove iz osnovne ngmg da se žalim..JEBOTE NEKI SU SE MNOGO PROMENILI!-moram priznati. Neki su ostali isti sdrugačijim stavovima o životu,muzici,knjigama ...i svemu ostalom.Dok neki su se baš poprimili na Denira(it's cool!) ili su postali takvi da snjima možes stvarno lepo komunicirati.Nije to savršeno drugarstvo kao iz bajke,ali je skroz okej,sa nekolicinom ljudi koji mi baš idu na živce.Na učenje ću se privići i uraditi što bolji prijemni.
Od ljubavi ništa to svi znaju,svako može to da shvati pa i ptice na grani..A sada idem da skinem sve pesme od Denira,tj. ceo njegov album,da se vidim sa drugaricom jer cujem ofarbala se,bas se pitam nasta liči,a ja bi trebala izvući pramenove samo da se nakanim:D..Oke idem sad,Baj <3

Znam da je pored mene osetio to savrsenstvo.

Bio je zarobljen, oduzet, iznenađen i osvojen. Ne mojim izgledom, već inteligencijom, hrabrošću, dobrom pričom, smišljenim provokacijama. Svideo mu se moj stav, nasmejanost,vedrina kao i sama činjenica da posedujem petlju da mi se suprostavim - inspirisala ga je da nastavi. Više nije obraćao pažnju na moju lepotu,  lice, oci, već ga je hranio moj izazov, probudila sam onu pritajenu uobraženost u njemu, koju je oduvek skrivao. Nesvesno sam ga naterala da priznam da smo isti. A to ga je nerviralo. Mnogo. Mislio je da tako pozitivnu dozu bezobrazluka imam samo ja. Na trenutak sam ga naterala da se oseti kao kralj, a ustvari  postao je bednik. Jedini problem je  to što on jeste  bednik, ali pored mene je  osećao savršenstvo.

GORAN SPAVA

 Rasli smo zajedno,igrali se pod istim drvetom,zajedno smo išli u školu,zajedno provodili odmore,bili smo drugovi a klinci su nam se rugali.

Oboje smo otišli nebu pod oblake.

Više se nismo igrali,ali smo i dalje bili zajedno na utakmicama,na terenu,pod koševima…Ti si čitao moje pesme:..”    Ti mala imaš nešto u sebi”-uvek je bio tvoj komentar.

Divila sam se tvojoj spretnosti sa košarkaškom loptom,ali ti to nikada nisam priznavala.Popodne smo pisali zadatke i učili.Znao si me pozvati sa balkona i reći:”Čuj mala,analiziraj mi ono delo Cvrčak i dobićeš sladoled”.                                   -

Bili smo prijatelji ili pak’ nešto više.

Glasno sam ti vikala volim te i ti si mi to uzvraćao.Osećala sam to po rođendanima,poljupcima..oni nisu lagali,zar ne Gorane?

Tog leta otišla sam na more.Ti si trebao otputovati posle mene,a na rastanku sam ti rekla:”Bled si Gorane,mora da si umoran od učenja,odmori se.”Ti si se samo nasmejao i podigao moj kofer unoseći ga u vagon.Dugo sam ti mahala.Slala sam ti razglednice i nadala sam se kad se vratim da ću un svom sandučetu naći brdo tvojih,ali prevarila sam se.Kada sam se vratila sa mora,tog kišnog jutra tvoji prozori su bili mrtvi.Ja se nisam smela usuditi da te zovem.Noć je sporo odmicala u prošlost,a jutro je donelo novi udarac.”Goran je u bolnici!”“Ne,to nije ništa mala.Uskoro ćemo opet igrati košarku i dugujem ti sladoled za Cvrčka”-bile su to tvoje reči.Htela sam verovati u ono što si mi pričao.Dani su prolazili.Počela je nastava.Ti si se oporavio,i dolazio si u školu.Nastavili smo pričati o knjigama,domaćim zadacima…Sladoled se već dugo nije prodavao u poslastičarnicama,a ti si se opet razboleo i opet si ležao u bolnici.Osećala sam da mi umireš pred očima,a da ti nisam mogla pomoći  i ipak, kada se oporaviš , ima da mi platiš  sladoled za Cvrčka.

Kosa ti je počela opadati,oči su dobile čudan izraz,u njima nije bilo sjaja.Tog jutra sam te posetila u bolnici.Prepričavao si mi poslednje formule koje su ti ostale u glavi.Poslednje reči tvoje bile su:”Mala držim ti palčeve za pismeni!”

Vraćajući se iz škole,tog kišnog i tmurnog četvrtka,preskakala sam po tri stepenive žureći prema tvojoj sobi.Naglo uhvatih bravu:”Gorane dobila sam peticu iz fizike!”Sestra je stajala pred vratima i zaklanjala mi pogled:”Goran spava!”Kod kuće je neka čudna žurba.Kroz Goranovu sobu prolazi mnogo ljudi,ulaze i izlaze.rekli su mi da je Goran umro!

Otišao si tiho pred svitanje prolećnjeg jutra.Svi su plakala,a ja sma ćutala.Svima si izjavljivao saučešće,a meni koja te je najviše volela,nisu!I nesvesno sam tvrdila da nisi umro,već da spavaš.

Dobijam i sada petice iz fizike,sladoledi se opet prodaju u poslastičarnicama i igrališta su puna,odzvanja košarkaška lopta asfaltom..A ti spavaš..Žao mi je što ovo nije pesma,onakvu kakvu si ti voleo.

♥

Najbolji su muški prijatelji. Sa njima možeš pričati o bilo čemu, zezati ih, a da se ne naljute, vređati ih, a da znaju da ne misliš ozbiljno. Možeš se lepo zabaviti i nasmejati, shvatiti neki njihov način razmišljanja, dobiti iskren savet, a najvažnije od svega možeš reći svoje iskreno mišljenje, dobiti pravi muški zagrljaj i biti sigurna da te neće izdati....♥

Ja ne umem da volim

Ja sam jedna od onih devojaka kojima je bitna samo avantura,a ne ljubav.Sa svojih 17 i kusur godina nisam imala nijednu malo ozbiljniju vezu.Danas sam sa jednim,a sutra bih mi on vec dosadio.Znala sam da se mesecima borim da osvojim nekog momka a onda,kada budem sa njim shvatim da mi je on bio samo hir.Nisam verovala u one tipicne price u onim velikim ljubavima i smejala sam se onima koji su mi pricali da ti noge klecaju kada sretnes pravu osobu.Ja sam avanturistikinja,vecito zeljna zabave i novih poznanstava.Nikada nisam rekla Volim te i sa podsmehom posmatrala svoje drugove koji su mi neretko pricali o svojim ljubavima.Za mene je postojala samo jedna vrsta ljubavi.Telesna.Bilo mi je bitno samo zadovoljstvo.A osecanja?U mom zivotu za nih nije bilo mesta.

Ali,ni dan danas nisam upoznala osobu koja bi promenila moja shvatanja po kojima bi me ljudi smatrali nenormalnom i ne bi me cenili.Ali jedan  prijatelj rekao mi je jednu veoma bitnu recenicu koja mi se godinama prevrtala u glavi probudila moja razmisljanja.Ta recenica glasila je:''Ljubav je smisao zivota!''Ta recenica je bila dovoljna da promeni neka moja razmisljanja i shvatanja,ali ja jos nisam upoznala osobu koja bi mi promenila zivot i dokazala da je ta recenica tacna.

Marchelo-Zasto ljudi grese?

Ljudi cesto grese oko toga sta je podrska

misleci da je ti aplauz kada se slavi pobeda.

Za sta ce mi bodrenja

kada ne mogu da steknem ordenja.

Cemu rame za plakanje

kada je vreme osmeha?

Sve moze sem tada al'kada si sam

kada krene lose,kada je mrak dna i jak jaz

izmedju mene i volje-onda,i samo onda

vredi iskren stisak ruke i tople reci koje posvetu kruze,

ali ti ih najbolje kazes,moj iskreni druze.

Sustina zivota

Oduvek sam se trudila da budem da budem ono sto jesam,ali nisam uspevala.Nstojala sam da inpresioniram druge,vodila pametne razgovore,udovoljavala svojim roditeljima,bila primeran djak i istovremeno koristila sve sto mogu da dodjem do svog cilja.Uvek sam krcila put sebi krvlju,znojem,suzama i snagom volje,ali sada vidim da sam izabrala pogresnu metodu zivljenja.Moj san nije zahtevao nista od toga...trebalo je samo da mu se prepustim.

Kako sam izgubio osobu koja me je najvise volela?

Ubijao sam je svojim ne javljanjem,i time da danima,nedeljama i mesecima joj nisam odgovaro na poruke,ali mogao sam,odlaganjem nasih sastanaka i zajednickog vremena koje trebalo da bude posveceno,nama dvoma ....Ja nju nisam mrzeo,nego sasvim suprotnog od toga,voleo sam je,ali nekako sam voleo da trci za mnom,da mi se javlja stalno,da me cima ,a da joj ne odgovaram.Nekako sam vole da trci za mnom,siguran da joj to nikada nece dosaditi.Ali ona je mesecima bila ubedjena u cinjenicu da je volim,a to sam iskazivao kroz minimalan broj recikoje su se odrazile u par poruka i poziva.Nije imala jasne dokaze u mom zivotu,posto sam ja ziveo  daleko od nje, niti o tome  da li su moja osecanja,prema njoj iskrena..Ja sam je malo receno,iskoriscavao,igrao se sa njeinm osecanjima ,ali sam je voleo i gotivio zbog zajednickih interesa i zelja...SaDa posle mnogo meseci

znam da su joj falile moje poruke,na koje sam trebao da odgovorim,a nisam,pozivi na koje se nisam javlajo,prazni dani provedeni razmisljajuci o meni.Sada shvatam da sam joj nedostajao ...

Znam da ga volis

Znam da ga volis.

Odakle ti to mozes znati?-Pa znam.

Vidi se to!Znam da mislis,na njega kada krenes spavati i kada se probudis.Znam da svaki propusteni poziv nadas se da je od njega.Znam.Znam da trazis razloge da mu oprostis za sve sto je uradio,i da ga opravdavas ljudima.Znam da te boli kada vidis da mu ide bez tebe,a ti jos ne mozes nastaviti dalje.Znam da ti nedostaje svaki dan,minut i sekunda provedena bez njega.Znam ,to se jednostavno vidi.Ispod tvog osmeha-cuvas suze u ocima jer to boli.Znam.

Sam sebi zivot kroji

Posle nekog vremena naučis onu finu razliku između držanja za ruke i okivanja duše, i naučis da ljubav ne znači oslanjanje, a društvo bezbednost.
Počneš da učiš da poljupci nisu ugovori i da pokloni nisu obećanja.
Počneš da prihvataš poraze podignute glave i otvorenih očiju, smireno kao odrasli, a ne očajno kao dete.
Naučiš da gradiš svoje puteve u sadašnjosti jer je tlo sutrašnjice suviše nesigurno za planiranje.
Posle nekog vremena naučiš da i sunčeva svetlost opeče ako je ima previše...
Zato sadi svoju baštu i ukrašavaj svoju dušu, umesto da čekaš da ti neko drugi donese cveće.
Nauči da zaista možeš da izdrziš, da zaista imas snage i da zaista vrediš..

Ljubavno pismo iz 1956 godine

                                      Dragi..

      Možda je malo neobično što se sve ovako odvija,ali kako sam danas nešto prilično slobodna,a da bih ovo radno vreme skratila,uzeh da ti napišem jedno pismo.

      Verujem da ti je dobro poznto kakvo je vreme danas,kao i mogući uslovi koji me okružuju,ali me od svega,moram slobodno priynati,sada mi se momentalno najviše spava.Šta je svemu ovome razlog ne shatam.Da li na mene utiču putovanaja,ili umni posao u zatvorenoj prostoriji..ja ne shavtam,ali ipak tu postoji nešto,što vuče glavu krevetu.

      Stajala sam na prozoru i posmatrala prolaznike kako idu tamo-amo.Na ovom lepom danu svet na ulici bruji kao u košnici,a ja sam tako uznemirena.Sednem i počnem da pišem,ali mi misli odlaze tako daleko,da ja pred sobom više puta upuštena u maštu,gledam lik jedne osobe,koja mi u očima večito sja,a  koju momentalno nemogu dodirnuti,niti joj čuti glas.

       Dolaze razni ljudi,sa raznim pozivima i shvatanjima i oni me ometaju,pa moje misli ne mogu biti koncetrisane i usmerene tamo gde bih ja želela.Sve je na prvi pogled tiho i mirno,ali moje me mišljenje vara.Ja prekrijem uši i sva čula,samoo da ne osetim šta kazuje stavrnost,ali to je nemoguće.

    Ja sam tako dugo vremena bila u vrtlogu strasti,tako da mi ovaj mir i tišina smetaju.Pre izvesnog vremena,kada sam bila daleko od ovoga grada,sedela sma više puta u lepim cvetastim poljima,osećala miris prolećnog cveta i veselo slušala uspavljujući zvuk pčela ,a zatim sam koračala preko mahovinom obraslog kamenja i slušala žubore planinskih potoka .Danas sam u debeloj ladovini,i pišem sve ovo.Pišem,jer smatram da je to potrebno.Potrebno je da se neko upozna i sa mojim osećanjima.
        Kako je život buran  i razdragan,kako svaka se kunda i otkucaj sata,ostavljaju u meni duboko ukorenjen trag.Da li Vi,osoba u kojoj cveta duh mladosti,osećate ovo.Mislim ti si se uvek žuriš,ali uvek stižeš na vreme,a ja sam spora i nedoštižna za tvoje crne oči.
        Prošlo je dosta vremena od kada se nismo videli.Razmišljam o tebi svake noći i pitam se kada ćeš doći.Nedostaješ mi,a to osećanje i ova priroda pokazuje.
       Znaš,ovo je jedno od pisama koje neretko pišem,ali samuvek ispunjen kada to radim.Mislim prošli su me ti mladalački dani kada sma često pisala,sada to radim mnogo ređe nego pre.Možda sma kao dete,želela pisati,ali danas su ostali prašinom popali i popisani papiri.Ne bih želela da ovaj beli list papira snađe ista sudbina.Želela bih da ga s radošću čitaš,i da te u srcu minu ove reči,koje sma ti ja sa ljubavlju pisala.

I ko kaže da ne postoje srećne ljubavi? :)

On je bio jedan od onih momaka kojima je bitna samo avantura.Sa svojih dvadeset i kusur godina nije imao ni jednu malo ozbiljniju vezu.Danas je bio sa jednom a sutra vec bi mu dosadila.Znao je da se mesecima bori da osvoji neku devojku a onda,kad bude sa njom,da shvati da je i ona bila samo hir.Nije verovao u one tipicne price o velikim ljubavima,smejao se onima koji su pricali da ti noge klecaju kad sretnes pravu osobu.On je bio avanturista,vecito zeljan zabave,novih poznanstava.Nikada nije rekao volim te i sa podsmehom je posmatrao i svoje drugove koji bi mu neretko pricali o svojim ljubavina.Za njega je postojala samo jedna vrsta ljubavi.Telesna.Bilo je bitno samo zadovoljstvo..A osecanja?U njegovom zivotu za njih nije bilo mesta.A onda je sreo NJU.Prvi put kad ju je video bila je sa deckom.Gledao je kako zagrljeni setaju,osetio iskru ljubomore sto on nije na njegovom mestu.Nije imao pojma ni kako se ona zove,ni da li joj je to mozda verenik ili suprug.Zaklecala su mu kolena,desilo mu se sve ono cemu se smejao a nije znao ni njeno ime...Pozeleo ju je kraj sebe a ona je bila tudja.I zakleo se u sebi "BICES MOJA KAD-TAD,PA MAKAR MORAO DA CEKAM HILJADU GODINA ILI DA UBIJEM TOG DEBILA KRAJ TEBE"... Saznao je njeno ime,adresu,interesovanja i trazio pravi trenutak da joj pridje.,Hteo je da bude originalan i kleo se sam sebi da nece dozvoliti da ga neka tamo klinka odbije.Osecao je nesto posebno prema njojm,ali uprkos tome vodio se tim da je on frajer koji moze da ima svaku i odbijao da poveruje da to sto oseca moze da bude ljubav,Prisao joj je jednog dana u parku i pruzio joj zutu ruzu i papiric na kome je pisalo BICES MOJA i okrenuo se pre nego sto je ona uspela da shvati sta se desilo.Procitala je te dve reci i pomislila da je to jos jedan pokusaj njenog decka da se uveri u njenu vernost.Narednog dana ju je sacekao na ulici i opet dao zutu ruzu sa porukom NISI SVESNA KOLIKO SAM UPORAN.Nasmejala se i rekla da ne pada tako lako...Sledeceg dana je opet bio na ulazu u njenu zgradu,i ovaj put je doneo cokoladicu i papiric STA TREBA DA URADIM DA BIH DOBIO PRILIKU DA TE ZAGRLIM?Opet se nasmejala i pitala ga sta je svrha svega toga,a on se zagonetno nasmesio.ZNAM JA KAKO SE OSVAJAJU TAKVE KAO TI... pomislio je,a ona mu je iako je vec bio krenuo dobacila MISLIS DA SI NEKI FRAJER I DA PADAM NA OVO?Okrenuo se i namignuo joj i dovoljno glasno da ga cuje rekao: USKORO CES TI MENI DA PISES TAKVE PORUKICE... Narednog dana sreo ju je sa njim,opet se pojavila ta iskra ljubomore u njegovom srcu i pozeleo je da joj nesto dobaci,da uradi bilo sta sto bi razdvojilo njihove ruke.Cinilo se da bi mogao da ubije tog neduznog decka samo zato sto je ona sa njim.Setio se neceg i prisao im zamolivsi njenog decka Marka da njih dvoje slika sa opravdanjem da se kladio sa drugovima da ce se slikati sa pet lepih njemu nepoznatih cura.On koji je svaku lako imao,kojeg su devojke prosto obozavale se zaljubio u onu koja je pripadala drugom,i to saznanje ga je peklo kao krivica za sve one ostavljene devojke.Marko je prihvatio fotoaparat i u trenutku kad je hteo da ih slika,on je spustio jedan blag poljabac na njeno lice i tiho sapnuo SLEDECI PUT CE BITI DRUGI POLJUBAC..DA SAM NA MESTU OVOG DEBILA JA BIH RAZBIO ONOG KO TE TAKNE..VIDECES VEC KAD BUDES MOJA.Ona se distancirala od njega i drsko ga pogledala.Doslo joj je da ga pita sta umislja da je.Mrzela ga je ali je bilo neosporno i da je privlaci.Otisao je ubrzo a ona je nastavila setnju sa Markom ali i osetila da to vise nije to.Smetala joj je njegova ruka na ramenu,nije se smejala njegovim salama kao pre.Zapitala se da li ona to prestaje da voli decka sa kojim je skoro godinu dana?Zapitala se zasto vise nema zelju da ga zagrli?Zar je njena osecanja ugusio neko ko se nenadano pojavio u njenom zivotu i u srce joj uneo nemir?Htela je da ode,da pobegne daleko.Ne samo od Marka vec i od sebe same.A Sasa je i dalje besciljno lutao ulicama i pitao se da li ce ona biti prva koju je zavoleo ali i jedina koju ne moze da ima...? Prolazili su dani,svakog ju je cekao pred njenom zgradom,uvek sa ruzom i porukom od nekoliko reci.Prvo OCARAN SAM TOBOM,BUDI MOJA DA TE CUVAM,pa JEDVA CEKAM DA OSETIM UKUS TVOJIH USANA...Porukice su se nizale ali ti njihovi kratkotrajni susreti su bili razgovori ocima.Jednog dana joj je napisao samo JA SAM SASA i krenuo kao i uvek kad joj preda poruku,a ona je dobacila JA SAM MAJA,kad ces prestati sa ovom igrom?NIJE IGRA,TO SE ZOVE LJUBAV,rekao je ne okrenuvsi se.Par dana kasnije doneo joj je crvenu ruzu i malu kutijicu i zamolio je da je otvori.Unutra je bilo srce u kom je bio ugraviran datum kad su se sreli,a ispod sitnim slovima KAD CES BITI MOJA..?Pogledala ga je i rekla NIKADA JER TI ZNAS DA JA PRIPADAM DRUGOM...NE TRAZI ME. U njegovim ocima pojavila se suza i tiho je rekao DOBRO,NEKA TE ON CINI SRECNOM.OPROSTI STO SAM SVO OVO VREME BIO DOSADAN.CINILO MI SE DA TI ZNACIM MAKAR MALO,BIO SAM SPREMAN DA CEKAM DA GA OSTAVIS,BEZ USLOVA.ZAVOLEO SAM TE,NEKA SAM PROKLET!ZAVOLEO PRVI PUT U ZIVOTU I OPEKAO SE.OPROSTI..Okrenuo se i otisao.Gledala je kako odlazi,pozelela da kaze STANI ali nije mogla da izgovori ni rec.Pogledala je u nebo i prosaputala AKO JE SUDJENO DA ME ZABORAVI NEKA SE NIKAD NE VRATI,ALI AKO JE SUDJENO DA JA NE PRESTANEM DA SE KAJEM STO SAM GA OTRERALA IZ ZIVOTA VRATI MI GA...Stajala je tu i plakala dugo,dugo.Pozelela je da ga trazi,ali nije znala gde.Nista nije znala o njemu.Kajala se sto je rekla NIKADA,shvatila da bi bila njegova istog trenutka kad bi ga videla.Pitala se da li je kasno,da li ce je ikada vise potraziti...Tog dana je prekinula svoju vezu... Prosle su tri nepune sedmice od kada ga nije videla.Znala je satima da sedi na klupici kraj njene zgrade u nadi da ce se on pojaviti,ali nista...A onda je osvanuo dan njenog rodjendana,za nju tek jednog od mnogo njih koji joj prolaze u kajanju sto je oterala od sebe prvog decka koji ju je iskreno voleo i onog koga je ona nesvesno volela.To jutro nije bila na njihovoj klupici,ali ju je popodne cekalo iznenadjenje na njoj.Plisani roze zeka i na njemu kratka porukica NEKA TE SVAKO VOLI KAO JA...Zaplakala je,svesna da on zna i datum njenog rodjenja,da je nije zaboravio.Otrcala je u kucu uzela papiric i napisala REKAO SI DA CU BITI TVOJA KAD-TAD PA MAKAR CEKAO HILJADU GODINA... SAD SAM JA TA KOJA JE SPREMNA DA CEKA HILJADU I JEDNU GODINU NA TO DA BUDE TVOJA... Ostavila je papir na klupici i usla u kucu.Oduvek je bila pesimista i nije verovala da ce on da nadje tu poruku ali tesilo ju je bar to sto je pokusala da uradi nesto.Nije ni sanjala da je on svo vreme bio tu,da ju je tiho pratio,da je primetio kako je snazno zagrlila njegovog zeku ili da je ostavila poruku.Prisao je i uzeo taj mali papiric u strahu ponovnog odbijanja ali procitavsi njene reci zaplakao je.Prisao je njenim vratima sa suzama u ocima i rekao: JA NIKAD NISAM PLAKAO ZBOG DEVOJKE,NIKAD SE NISAM MNOGO BORIO ZA NEKU..NIKAD NIJEDNOJ NISAM REKAO VOLIM TE,NIKAD SE NISAM ZALJUBIO NA PRVI POGLED PA NEMOJ DA MI ZAMERIS AKO NESTO POGRESNO URADIM... Trazio je da mu da zeku,ona ga je zacudjeno pogledalala ali njegov izraz lica je bio takav da nije mogla da ga odbije.Rekao je da pritisne zekinu ruku i uradila je to da bi nakon par sekundi cula : NISAM SAVRSEN,ALI TE VOLIM.NISAM BIO ANDJEO U PROSLOSTI,ALI ZBOG TEBE CU TO POSTATI..NISAM MOZDA NASAO PRAVI NACIN DA TE OSVOJIM ALI IPAK MI NIJE TREBALO HILJADU GODINA DA CEKAM DA BUDES MOJA.HOCES LI DA SE UDAS ZA MENE?Mislila je da sanja.On na njenim vratima,plisani zeka koji je prosi...Pogledala ga je,i onaj neodoljivi osmeh na njegovom licu naterao ju je da kaze: KAD DEVOJKA KAZE DA HOCE DA SE UDA,OSNOVNI RED JE DA JE MLADOZENJA POLJUBI.... :)

U susret budućnosti

Zazvučaće to, možda, pomalo patetično (moj otac, izraziti realista, samo bi odmahnuo rukom), ali ja mislim da sam postao ovo što jesam, u stvari, da nisam postao ništa, samo zato što sam rođen u pogrešnom vremenu. Kao i svi takvi, rođeni sa mislima koje pripadaju prošlosti ili budućnosti, da sanjam i da virim u oblake, da čeznem za vremenom kad je postojalo plavo nebo i crveno vino, i pesma koja otvara srca začaranih princeza. Bezbrojni sudari sa vetrenjačama spustili su me na zemlju, u svet čelika i betona od kog sam želeo pobeći. Bilo je bolno suočiti se sa stvarnošću, sa ljudima i stvarima onakvim kakvi su, i ja mislim da bi bilo mnogo lakše da se to dogodilo ranije. Moja generacija je prohujala ne osvrćući se. Svako svojim putem. U želji da ih stignem, da nadoknadim ono što sam propustio, ponovo sam napustio pravi put i lutao prečicama, redovno stižući do ćorsokaka. Sad razmišljam o budućnosti. Sve je manje vremena. Došao sam u godine kad počinje da mi smeta što prolazi vreme. Valjda starim. Sad stvarno razmišljam o budućnosti. Moram. Ljudima koje sam voleo i koji su me voleli, naneo sam mnogo bola. Želeli su da postanem "neko", da stignem daleko, da dostignem vrhove ljudskih stremljenja. Razmišljajuci o budućnosti, ja ne vidim titulu na vratima svog stana, niti kancelariju sa nameštajem prevučenim kožom. Ne vidim određeno mesto i zvanje, ali znam šta želim i za kakvu budućnost ću pokušati da se borim. Želim da se mama mnogo češće smeje. Želim da sa tatom razgovaram ponekad i o nekim običnim, sasvim bezveznim stvarima, a ne samo o tome kako moji vršnjaci već rade i guraju kolica sa nasmejanim bebama. Biću miran i zadovoljan tek onog trenutka kad se, kao nekad, ponovo svi okupimo oko stola za nedeljni ručak i kad ona tamna, jedva primetna, nit sete nestane iz očiju ljudi koje volim. Ja možda neću postati ono što sam hteo. To i nije više važno. Želim samo da postanem "nešto", da se ponovo vratim medju ljude i da pokušam da dokažem da nesto ipak vredim. A stihovi koje sam, čini mi se, davno napisao neka ne budu više nikad moja stvarnost. 

                                                                                                             

 Đordje Balašević

 

:)

Kroz prozor svog automobila..gledam sa svih strana....trese nas groznica"maturskih veceri'...neki novi klinci i klinceze krecu nekim novih zivotnim stazama..misleci da su od veceras odrasliji,zreliji i samostalniji, ,u svojim svecanim kombinacijama i sa leprsavim frizuricama.. A ja..borim se jos uvek naivno sa ..vetrenjacama..i zahvaljujuci ljudima koji me vole i koji su mi pravi prijatelji..iza sebe vec imam"solidan"broj zivotnih kilometara.I ponekad ne znam gde ce me put odvesti..ali znam da cu i dalje pokusavati da ovaj svet gledati kroz pink naocare,,kroz moju dioptriju..xexxe.i vreme je da uzivam sa njima u ovoj junskoj noci..

Lepota 21.veka

Ne smatram sebe lepom a one koje smatram lepim su puno puta dokazali da nemaju dusu.Bili su i bice prazni poput prazne caure,a lepota ce ih kad tad napustiti,jer leptiri odlaze cim im se osuse krila.

Imam dosta poznanica koje se zabavljaju sa tipovima godina moga oca.Lepe su,mlade i zarad njihovog novca,krpica,"ludih" provoda po diskotekama podaju i prodaju svoja tela.Tu ljubavi nema,a ljubav je bozanska lepota koja se uzvraca ljubavlju.One su lepe,mlade ali glupe.Zasto?Zato sto ce posle izvesnog vremena doci neka lepsa i mladja,a one nece uvek biti tako mlade i tako lepe.

Decaci su na dobitku,mada vecina njih tako ne misli.Da bi smuvali,odvojili dobro parce oni moraju da uce,zavrse skolu,nadju dobar,dobro placeni posao,da bi kad zadju u tridesete,cetrdesete setali ono o cemu danas mastaju.Ako danas zapnu,ma kako izgledali oni ce uspeti.

Ostajemo jos mi!Vecina nas rano prestane da masta o dvorcu,princu,kocijama.Realno gleda na sve i zna da se u dobrom pakovanju krije pokvarena roba,a za dobru robu nije vazno pakovanje.

Danasnje lepotice i njihovi bogatasi zivece i zive u strahu da ne izgube ono sto imaju.Zar mogu,onda uzivati u lepoti?Jedni ce je izgubiti zbog godina a drugi zbog nedostatka para.Mi uzivamo u nasoj lepoti,jer smo lepi sa parama i bez njih,nasa unutrasnja lepota isplivava na povrsinu.

Lepota fizička, to je neosporno jedna plemenita čovekova vrlina. Uostalom, telesna lepota je samo spoljni izraz viših unutrašnjih čovekovih lepota, jer lepota nije nikad bila osobina zlikovaca i nevaljalih žena; i, neosporno, uvek pored fizičkih lepota u istom čoveku boravi još nekoliko bilo duševnih ili duhovnih kvaliteta prvog reda. 

Prijatelji?

Prijatelji? Ko su zapravo prijatelji? Postoji bezbroj odgovora na ovo naizgled jednostavno pitanje.Jedni tvrde da pravi prijatelji zapravo ne postoje i da ce vam svako kad-tad zabiti noz u ledja,a drugi opet veruju da postoji pravo prijateljstvo i ljudi koji su spremni da vam pomognu i u dobru i u zlu.

Nije lako sagledati ko ti je pravi prijatelj,a ko nije u gomili ljudi,sa kojima se svakodnevno druzish. mozesh imati bezbroj drugova i dugarica,ali retki su oni pravi prijatelji koji su sa tobom kad places i kad se smijes. pravi prijatelj te uvjek shvata u bilo kojoj situaciji da se nalazis,u bilo kojem trenutku uvek je uz tebe i hrabri te,podrzava te.Kad svi kazu protiv tebe lose, tvoj pravi prijatelj nikad nista nece lose reci o tebi,naprotiv -samo dobro.to je prijatelj koji te shvata u svemu i u dobru i u zlu.

Prijateljstvo je vredno velikih odricanja i žrtvi. U njemu ne treba samo uzimati već i davati i to u najvećoj mogučoj meri. treba ga odrzavati,negovati , nedati mu da se raspadne.Mada se pravo prijateljstvo nece raspasti tako lako. Verujem da postoje pravi prijatelji koji su spremni da za vas uchine sve,bash sve,koji vam daju snagu i podrshku. 

Mnogi ljudi ulaze u vash zivot i izlaze iz njega brzinom svetlosti,neki ostave trag u vashim srcima,a neke zaboravite.Ljude koji su vam prijatelji ne mozete tako lako zaboraviti,oni su tu sa vama chak i kad nisu tu,kad nisu fizichkiprisutni,oni su tu da vas podrze.Ljudi sa kojima niste u nikakvom srodstvu,a opet se osecate kao da jeste. Teshko je naci pravog prijatelja koji je uvek uz vas,chak i kada bi zeleo da bude negde drugde,onog koji vas pita kako ste i saceka vash odgovor,koji zna sve o vama,a i dalje vas voli...e,to je pravi prijatelj.kad pomislim samo koliko bi nam bilo dosadno bez prijatelja oko nas.I zato se potpuno slazem sa nekim starim mudracem koji je reko da je samo onaj chovek koji ima prijatelje,zapravo bogat chovek.

Takodje Verujem da postoje i neki okrutni ljudi koji ce zeleti da vas iskoriste i koji ce se praviti da su vam prijatelji samo da bi neshto dobili od vas.oni koji gaze preko vas kao preko praznog papira bacenog na zemlju.SVESNO!a nisu ni procitali sta je na papiru napisano...“pazi!osetljivo!“.to nije prijateljstvo.

Zadovoljna sam zato sto imam nekoliko pravih prijatelja na koje mogu uvek da se oslonim i u dobru i u zlu i koji moj zivot cine lepsim i zanimljivijim, jer bez njih zaista nista ne bi bilo isto.

Крај једне генерације

Имам много лепих успомена, све су ми драге на неки начин али једна ми је посебно драга. Био је то дан када сам смело закорачила у најлепши период живота –Основну школу.

            Сећам се, да сам била веома узбуђена и истовремено уплашена али жељна да упознам нове људе, ново место, нов начин живота, па је тако школа за мене представљала нешто велико.Није ми било тешко да се уклопим у ново друштво, и да ми школа постане други дом. Знам да сам са својим оделјенјем прошла кроз много смеха, суза, бола.Биће ми жао напустити свет у коме сам навикла живети.

            Од првог до четвртог разреда, скорчали смо се и надали кроз одрастање, упознали једни друге, схватили наше тајне, жеље... и друге по особинама и заволели их такве такве какви су. Кроз то младалачко одрастање пратио нас је Иван Мандић, који је био узоран учитељ и педагог.Сада када схватим да нема више лика који је са нама провео четири године,да нема човека који нас је научио основном знању,правом другарству, поштењу, дисциплини...по којој суза украси моје лице, али и лице мојих , јер нас све боли смрт једне тако битне особе.

            Када смо кренули у пети разред били смо мајушна деца, која су желела брзим корацима пожурити у одрастао свет, али наше године су то спречиле.Упознали смо се са садашњим разредним, човеком који је желео да баш његово одељење  буде најбоље , посебно и другачије од других.. и јесмо другачији, поносни на успех који имамо и такмичења, где су баш моји другови постигли битне резултате, дипломе и похвале...  Једноставно, много утисака не веже за пету школу и за моје одељење. Многе ствари не би биле занимљиве да није мојих другара из одељења. Зато ће ми недостајати.Памтићу целокупно одељење заједно сањима и наставнике који када не буду били ту и када их неко други буде заменио, тек тада ћу да схватим колико су ми значили и колико су труда и љубави пружили нама ученицима. Све је то заправо за мене било нешто најлепше што ми се догодило. Тужно  је када схватиш да ће све то да прође. Старије генерације одлазе, нећемо ни ми дуго. Крај неминовно долази, остају само сећања лепа сећања. Знам ништа неће бити као пре. Неће бити оних окупљана у дворишту школе, часова испуњених смехом  и озбиљношћу, дивних екскурзија  98 генерације, а на крају ни нас неће бити. Таква лепа сећања су ту да ме мину у најлепши  период живота, детињства. Неке успомене сам надну душе за сав живот закључала. Преостаје ми само да их се сећам и да им се са радошћу смешим.          

Pravo prijateljstvo

Ne može se sasvim opisati ni to osećanje ni ta pojava. To je nešto što ispunjava i srce i dušu, daje najlepši osećaj sigurnosti i retko se nalazi - to je prijateljstvo. Naći pravog prijatelja veće je blago od bilo kog na svetu. Danas su ljudi mnogo više okrenuti sebi i retko ko bi sve dao za neku osobu sa kojom nije u srodstvu i prema kojoj nema nikakvu obavezu. Međutim, postoje oni, retki, ali ipak postoje, koji su vredni pažnje. Ti ljudi se u današnje vreme skoro nikada ne sreću, ali ko naiđe na takvu osobu, taj je zaista srećan. On može dobiti bezuslovnog prijatelja, nekoga ko je jednostavno uvek tu, pa čak i ako nije prisutan fizički. Ja sam imala sreću da budem od onih koji su pronašli pravog prijatelja. Možda više nikada neću upoznati osobu koju ću toliko ceniti i voleti kao mog najboljeg druga. Zapravo kažem “najboljeg druga” jer se samo tako kaže. Velika je razlika između drugarstva i prijateljstva. On je prijatelj koji je nekada bio samo drug. Moje poverenje je veoma teško zadobiti, ali on je uspeo i zaista smatram da je vredan svakog truda i svake žrtve. Kada mi je podrška bila najpotrebnija, kada sam mislila da moj život nema smisla i kada je moj svet bio srušen, on je bio tu. Pun razumevanja, pomogao mi je da počnem ispočetka i iz ono malo temelja što je ostalo, podignem zidove, ponovo. Lepo je znati da uvek postoji neko ko te voli i ko jet u, čak i ako te svi napuste. Neki kažu da to ne postoji i da ne može postojati osoba kojoj se može u potpunosti verovati, neki pak tvrde da se prijateljstvo ne može javiti među osobama različitog pola, mnogi imaju razne predrasude i malo je onih sa verom u prijateljstvo. Ja razumem sve te ljude jer sam i ja to mislila dok nisam iskusila tako nešto. Većina smatra da i razgovori ne mogu biti iskreni i da se duša ne može otvoriti kompletno ako su prijatelji različitih polova, ali ja se ne slažem. Prijateljstvo je nešto što ne bira članove, ni po polu, niti po bogatstvu, kao ni po lepoti. Zaista, ne znam na koji način to da opišem, prosto nema dovoljno reči za opisivanje nečega tako moćnog i čistog. Postoje ljudi koji ne umeju da sačuvaju prijateljstvo, pa kasnije pate zbog toga i sami bivaju povređeni. Oni su se jednostavno vodili nekim trenutnim osećanjima, bez ikakvog razmišljanja o posledicama. Nekada je prijateljstvo vredno velikih odricanja i žrtvi. U prijateljstvu ne treba samo uzimati već i davati i to u najvećoj mogučoj meri. Svima želim da bar jednom u životu iskuse pravo prijateljstvo jer će im mnogo promeniti život. To će, takođe, biti jedna od najlepših, ako ne i najlepša stvar koja im se dogodila. I tek da svi znaju: Treba voleti, jer u ovom surovom vremenu samo ljubav, porodica i prijateljstvo čine život i spasavaju od svih koji vam žele loše, a što se mog prijateljstva tiče, mogu da kažem samo: HVALA!

ONA JE SAVRSENSTVO MEZ MANE !

Vecito sam trazila nekog kao ti. Dolazili i odlazili ljudi nalik tebi, jer to je zivot. Niko se nije zadrzao, kao da nije smeo. A onda si uletela ti. Ne znam kako, zasto, ali sam zaista srecna zbog toga. Plasim se kako bih izgledala bez tebe. A, zaista, dani sa tobom su divni. Predivni. I, usetala si mi u srce tako nevidljivo, tiho...Postale smo sve blize i blize. Skoro svake veceri legnem razmisljajuci kako ne mozemo biti blize od ovoga, i sutra se iznenadim.

Niko mi nikada nije toliko usao u srce. Mrzim sebe zbog toga, mrzim sto to radim, ali, mislim da te volim vise od svih mojih ostalih drugarica. Ako ne, onda sam definitivno od tebe najzavisnija. Bez tebe je nemoguce ziveti. Ako mi ne odgovoris na poruku u roku od sat vremena panika nastaje. Ako se ne cujemo na par sati haos! Jednostavno, ne mogu bez tebe. Ne znam da li je ovo dozvoljeno, da li smem ovoliko da te volim, ali praticu osecaj, jer... s tobom je najlepse! Sati sa tobom prolete kao sekunde, nikada mi nije dosta, stalno mi je telefon u ruci da bih se cula sa tobom, i sve samo zbog tebe. Svima ponosno pricam o tebi, smejem se, uspravno drzim glavu. A kada te nema, to nisam ja. Ovaj zivot izgleda tako tuzan, nigde se ne uklapam, nikom ne pripadam, niko me toliko ne poznaje. Kada nisi tu, tako falis mi. Tu su moje tako dobre drugarice, one koje su mi blize i od sestre, ali, nekako su transparetne. Ti si mi objasnila da trebam sve da im oprostim, da ih volim kao sto volim tebe, da ih postujem. I trudim se, iskreno se trudim, ali, ne mogu njih umesto tebe. Niti tebe umesto njih. Kada me povredis onako kako samo ti umes, to boli, strasno, pece. Stidljivo spustim glavu, nikom ne zelim da kazem o cemu se radi, stidim se sto sam to dozvolila. Nastaju dani i dani agonije, ljutim se na sebe jer ne umem na tebe. A onda, ti jednim glupavim osmehom sve ispravis. I sve je opet divno, opet bajno. Opet ti pricam o tome kako mi drugi fale, opet me zoves onako kako samo ti znas, i opet smo to mi. Opet nedostajemo jedna drugoj, i opet smo dream tim. Do sledeceg poraza, sledeceg pada zbog kojeg cu da mrzim ceo svet. Mozda me dovedes do same litice, ili do najviseg neba, kako god pratim te... Sve dok si ti tu, velicam te. Uvek, i bas uvek trebam te. Mozda je pogresno, ali iskreno, najiskrenije, volim te!
Nekada obuzdam ovu jezu jer se plasim da je ispoljim. Plasim se da pokazem svetu kako se osecam jer je to nista, malo, tako malo u odnosu na ono sto ljudi osecaju. Ali ipak, jeza se javlja, jeza kada pomislim na tebe. Jeza kada pomislim kako lepo bilo je, i kako se sve srusilo, odjednom, kao kula od karata, i sada mi ne ostaje nista. Borim se, mucim, da sastavim prve redove, al' me stalno neki zemljotres ometa. To je zemljotres iz tvoje i moje duse, zajednickim snagama rusi sve, jer nismo spremne. Nismo spremne da imamo ovo sto zelimo, nismo zasluzili ovo cemu se nadamo, i sada prokleto bauljamo po ovom blatu sto je ostalo iza nas, ja trazim nesto sto lici na nas. Mene i tebe, kao sto je bilo, sjajno, nasmejano, suncano. A sada su i zvezde pobegle, Danicu mi drugi pokazuju, ja je ne vidim, ne! I bojim se, bojim se da ovo je kraj, a ja stvarno to ne zelim, jer bez tebe sam prah. Ja bez tebe ne umem, a ne znam ni kada sam se zarazila, s tobom lakse je, cak i u paklu pratim te. A falis mi! Falis mi neopisivo, sedim tu pored tebe, a falis mi. Zelim da te zagrlim, da ti opisem kako mi je bilo tesko, da ti kazem da volim te, i ti to da mi potvrdis. Falis mi, prokleto mi falis jer to nisi ti, ni ovo nisam ja, a tako licimo. Ja sam postala ti, ona stara, kopirala te nesvesno do poslednjeg trena. Nisam ni sama znala zasto, ali si postala zarazna. Kazu to je ucenje po modelu, ali gde je onda moj model, fali mi! Falis mi da mi napises onu dugacku poruku, objasnis dan! Falis mi da mi opises svaku sitnicu koja ti se u danu dogodila, falis mi da se glupo nasmejem tvojim slatkim glupostima, da te hrabro pogledam, i u toj tvojoj nesigurnosti meni nadjem oslonac za zivot, u tim tvojim lomljivim danima ja nalazila najsrecnije i najsigurnije dane, sate, nedelje. Falis mi da me onako nasmejes, i fale mi one tople nesigurne oci, gde su sad, ne smem ni da ih pogledam! Fali mi da ti pricam sve, bas sve, i ti meni, i onda satima tako, falis mi da bude sve kao pre. Hej falis mi ti! I fale mi oni stari dani gde smo mi bili mi. Stidim se da se pogledam u ogledalu jer to nisam ja. I tako zelim da te povratim, da bude kao pre, nije bitno ko je pogresio, ali vrati mi se! Ne, nemoj na tako prazan nacin, da stojis pored mene k'o da nisi tu, da pricamo, ali nisi tu, budi tu, kako si umela! Budi tu onako kako ti se nije svidelo! Fale mi to dvoje, budale nasmejane, fali mi ono da se ceo svet cudi kako smo se spojile! Fali mi ono da ponosno vicem tvoje ime, da te ponosno zagrlim, i ponosno kazem svetu da si moja drugarica. Fali mi ono ponosno ponavljanje tvojih reci jer sada umesto njih se stidljivo krijem. Krijem se negde iza zidova, dalje od sveta, krijem od tebe, od njih, jer to nismo mi! Ne gledam te ni u oci, ne znam da li me boli, ali se bojim! Ovako kukavicki pobegnem od istine, negde se zavucem i zaplacem i mislim da sam time resila sve, ali zapravo ne. Problemi tek nastaju, jer sam mislila da smo spremne resiti sve. A gde smo sad? Da li je moguce da cemo se tako brzo rastati kao sto smo se i spojile? A spojile smo se brzo. Mozda prebrzo, ali meni je pomoglo, meni je to bilo sasvim doboljno. Pomogla si mi da prebrodim jesen, nasmejano docekam zimu. I ne, nemoj odlaziti sada kada je najhladnije. Obe verujemo u ispunjenje zelja, a moja je trenutno lazljiva. Mislim da bi ona sve resila. Budi pored mene, ali budi stvarno. I ja posle puno prica sa tobom ne znam sta da ti kazem da bi se promenila, da bi me promenila. Ne znam nacina, a ako postoji molim te, reci mi, zelim da sve bude kao ranije! Jer ja, stvarno, iskreno, volim te! Hvala za sve...


Hvala ti sto postojis,sto te volim srcem celim
jer si me naucila prave vrednosti zivota da cenim.
Trpis me i kada sam dosadna,i kada si i ti teska
ali znaj da nikada necu reci da je nase prijateljstvo bilo greska.
Hvala sto me dizes kada padam
jer se ja samo tebi nadam.
Hvala ti na svemu lepom sto si mi pruzila
i nemoj da me pitas zasto te volim,jer si ti to zasluzila!

Deniro - Rodjen u oziljku

Grudi teze od neba, ruka mikrofon drzi, boli

Niko utehu da mi pruzi,kazem sebi izdrzi, 

Vrelina stopala przi, pa grabim sve, sve lepo 

sto zivot pruzi, verov'o sam ekipi i ekipi sam ljubav dao

sad kada se sretnemo na zuru nema cak ni cao

Drugarstvo ko sto karata sto se polovi, jedni drugima

krademo srce ko da smo lopovi, imas te tuzne oci, al'

to ne vidi svako, vec samo tuzni vidim opet si plak'o.

Bol bez milosti, razmisli pre nego osudis pre spavanja

se molis da sutra srecna se probudis, da srce cuje taj smeh

da ispravi se slika kada smejes se k'o nekad kada bila si klinka,

Razmazana je sminka torta u sobi guzva, a kada prodje slavlje ti opet tuzna.

ref. 

Znam sta je bolje jer se druzimo vec dugo, lezem sa suzom budim se s tugom Setam se trgom a suze kaplju po plocniku, ako je zivot rana ja rodjen sam u oziljku. 2x 

Gledas nasmejane vidis sebe od pre, gledas srecne al' boli srce kad pokisne

Na toj kisi suza sto nece da stane, pa cesto budan skapir'o cekam da svane,

Samo rime i ja, soba uspomene stare, kutije stare kasete, motali cigare, 

Da boli smugnemo jer mnogo nas je boleo, taj komsiluk tuge koga sam mnogo voleo.A sada ulica nosi previse rana, rodjeni smo dobri uz klince s trga

Partizana, pa place hladno u nama jer boli zivot kad iskvari, cisto srce nekad 

Smo pricali, a sad k'o stranci, gledam rodbinu k'o strance, gledam SH2 family

Sa ovim' ostacima od face, nadgrizle kozu ko rdja ogradu od zice, gledas me u Oci al' samo mi vidis lice .

http://www.youtube.com/watch?v=9QzPRc7p1UE