Ja nisam covek,ja sam oblak

U vremenu školovanja,dobu razvoja i savremenog društva..moj život ne čini samo ta prividna stvarnost i realističnost.Moj svet je i naseljen junacima iz mašte,likovima iz prošlosti,burnim željama iz budućnosti..Nekim neobicnim i nadasve posebnim idejama,koje se krecu s vremenom,polako i tiho,skoro nestvarno. Nekada ni sama nisam sigurna kako se taj svet zove,ali sam mu ja dala ime OBLAK. Ne ja nisam covek.Ne lazem vas.Ja fizicki to jesam i svi ce te to reci,ali ja u sebi vidim vecu lepotu,lepotu koja me simbolise na zivot pojedinca,na slobodu,.Pogledam nebo,jedan po jedan oblak i tik,eto ,tamo sam ja.U moru plavetnila i slobode ,nestvarno zar ne,ali objasnicu vam to malo bolje. Isprepletani događaji,različiti pojmovi..To je deo mog života,svet stvoren samo za mene.Život u kome je svaki dan lep,gde postoji ono što je nemogućee,o danima kada će nestati svako zlo,o trenucima slobode gde maštam da letim daleko do svitanja neba, Sunca,pupka sveta..U tom svetu postoji i osoba koju ja volim.Neko ko je uspeo si da od đavola stvori anđela,ukroti divlju zver u meni,a probudi nežnu srcnu..Pokazao si mi kako ljubav može biti divna.Dao si mi krila ljubavi kojima ću večno leteti do visina,iako zapravo stojimo nad tlom,tu ispod oblaka. I sada znam,ne meri se zivot koracima koje na ulici napravis,vec sposobnoscu uma da tvoje ideje dosigne do visina,do uspeha.Ja ,ti ili bilo ko ,ko cita ovo,zna da svako od nas mora koracatii da bi stigao donekle,ali ne mere se ulice gore navedenim koracima, koracima pesaka.Ti pod ovim plavetnilom cinis nesto mnogo vise,Pa moraš proći pored i kroz ulice prvog poljubca, ulice prvog podeljenog osmeha, svih ulica koje zoves vasom,tj mene i moje ljubavi..a ja to radim mahinalno, zapravo uglavnom to radi mahinalno i nesvesno. Zaključila sam da samo treba da ljudi promene pogled na svet, da oči ožive i posmatraju stvari iz druge perspektive. Bile su plave i osvajajuće, isto tako emotivne i željne pažnje.To govorim o svojim ocima, Zagledala sam se u nebo i moje oči su ispred sebe imale kristalno jasnu sliku oblaka,koji se nizu jedan za drugim i tako u beskonacnost.Zavirivsi u tu sliku,ja nisam bila od onih koji bi naizgled srecni,gledajuci gore mislili da li je oblacno ili nije.Jer onaj ko je srecan,po oblacima ce zapaziti kakvo je vreme,a onda vise nece gubiti vreme na taj pogled,vec ce ga on skrenuti sa misli negde drugde,bilo dal da uzme torbu,pozdravi se sa prolaznikom ili nesto trece.Mogla sam i ja slucajno da zapazim nebo,osvrnem se dal je kisa ili sija sunce i vratim se do klupe,uzmem svoj telefon i nastavim da radim stvari koje zapravo u tom trenutku nisam radila.Meni su misli bile preokupirane samo na tu jednu sliku .Moje mozak nije bio svestan sta se desava oko mene,jel gledajuci to prostranstvo koje se sirilo ,iako sam ja stajala na zemlji,pogled mi je lutao negde u daljinu ,ulazila sam sve dublje u tu sliku plavetnila i otkrivala smisao sebe,mog postojanja i shvatila da sam ja zapravo to sto vidim,OBLAK.Imamo iste simbole,slobodu,neogranicenost..Ali pre nego sto nestanemo sa lica tla zemlje i odemo medju oblake,treba da ostavimo nesto iza sebe.Nesto po cemu ce nas drugi pamtiti.Da i posle nas ,zivi u drugima slika o nama i da se nas lik ne zaboravi u vremenu.Pravi cilj zivota je i budjenje,kao sto se nebo budi sa svitanjem zore,tako i ja.Kad malo bolje razmislim,shvatam onu cuvenu recenicu da je samo nebo jedina granica i postaje mi jasna cinjenica da ono sluzi nicemu drugom,nego covekovoj teznji da ga dostigne i pod njim nista nije nemoguce. Gledam ispred sebe.Vidim sunce koje me obasjava svojim sjajem, i more plavih talasa daleko iznad mene,a kao da su u meni ,kao da ih osecam..a ja se samo stidljivo smešim.Srećna sma,a znate zašto?Zato što znam da je nebo jedino mesto gde mogu da pobegnem iz svoje kože,kad kod sam srećna ili tužna.Mogu da želim i maštam samo za tren,a i da se opet vratim stvarnošću,tj. mestu kome pripadam.To je samo dokaz,da ja u sebi vidim lik neba.

Ti

Ušla si mi u život laganim korakom,skoro pa nečujno. Na ramenu si imala nevidljivu torbu razumevanja za mene. Reči su ti bile obojene bojama koje do skoro nisam znao protumačiti. Nisam mislio da bi iko ikada znao tako uverljivo da klima glavom dok mu pričam i da završava moje misli. Jedna si od bitnih. Jedna si od retkih koje vrede. Ti si ona koja me je uzela za ruku i rekla "hajde,pratim te" kad sam krenuo u potragu za sobom. Dok sam tražio sebe,pronašao sam tebe. I Bogu hvala što nam je puteve ukrstio i prepustio da od njih napravimo dva paralelna,skoro ista puta kojim koračamo. Godinama? Može,hajdemo godinama biti drugačije i posebno, a da ostanemo svoji. Pre tebe su me hvatali za ruku kada sam im trebao biti isključivo oslonac i niko nije mogao da razume kao ti. Hvala ti. Hvala što me voliš i onda kada se samom sebi gadim. Hvala što znaš ko sam i onda kada ja zaboravim. Hvala što me usmeravaš kada na putu od silne tame ne vidim nikakav znak. Hvala ti što o meni ćutiš. Hvala ti što postojiš. Ja sam tu. I biću tu,u kakva god govna zagaziš ti znaj da ću tvoje cipele očistiti i pogurati te dalje,baš kao što si ti mene. Ne želim ti obećavati više ništa. Možda ja nisam tebi ono što si ti meni. Ali,imaš me. Imaš me da plačeš. Imaš me da se smeješ. Imaš me da te slušam. Imaš me da nazdravimo za našu sreću. Imaš me da ispijamo kafe i palimo cigaru jednu na drugu. Imaš me da te razumem,baš kao što ti mene razumeš. I,budalice, nemoj se brinuti kako si svima daleka. Ja znam. I ja sam tu. Sad, i ako Bog da još dugo.

Sta ti je zivot...

      Volim tebe kao osobu . Kao nekog mog. Volim što si jedini uspeo da smiriš ovu divlju reku. Strašno volim ljude sa stavom. Mislila sam da je uvek tako i da mora biti sve po mome. Ali iskreno mislim da je to dosadno. Ne znam zašto mi se niko nije suprostavljao pre s tim da ne može biti sve onako kako ja želim. Ti si drugačiji. S tobom nije moglo onako kako ja želim. To me je još više privuklo tebi. Onda tvoja direktnost,tvoja otvorenost,iskrenost..to volim kod ljudi. Tvoja pažnja. Razumeš. Smiriš me kad sam ljuta. Lako planem. Ti ne. Ti si smiren i umeš sve da rešiš.Ne paničariš nikad. Ne bežiš od problema. Ostaneš da ga rešiš. Strašno strpljenje imaš. Divim ti se. Pogotovo za mene.  Osećam se tako sigurno. Osećam se tako voljeno....
      Ova osecanja su divna,prosto ih je milina citati,izrazavati,osecati.Zivot ne bi bio zivot kada ti ne bi donosio nevolje i bojazni od kojih ces strahovati.U mom slucaju su to godine.Sve je jasno i cisto kada kazem tu rec.Jedna rec krije jednu sudbinu.
      Ja kada sam ga upoznala imala sam 16 godina,sad cu uskoro i 17 da napunim.Sve u svemu neko bi rekao detence,pogledao bi mene i moj sareni rancic ,ubacio u njega 2,3 bombone i sa osmehom bi me pozdravio u skoli.U skoli isti scenario,kako sam bila jedina devojcica,nisam bila razmazena,ali su me profesori tako gledali.Uvek bi mi popustili za ocenu vise,vise paznje posvetili,(ne svi profesori naravno..)A onda zamislim kapiju skolskog dvorista,njena svrha je da udjes i izadjes iz skole.Prolazila sam tuda bezbroj puta.Samo jedan korak me delio od devojcice do zene,samo jedan!Fizicki sam lepa,prirodna devojka istog ponasanja ,veoma vaspitana i solidarna osoba.Nikad nisam bila ''dno dna'' u smislu da sam dovoljan djak,da sam pusila i napijala se.Bila sam primer,a i ostala.Imala sam zrelija razmisljanja,vec planiranu buducnost i ka njoj tezila.Znala sam tacno da cu otici u drugi grad,da me ceka drugi fakultet,drugi ljudi.Zelela sam biti neko i nesto.Uvek sam razmisljala da budem uspesna i obrazovana zena.Misli poput toga da cu biti majka,da kad i gde zelim zasnovati porodicu ,uopste me nisu interesovale.Imala sam 16 godina,kazem opet,zivot je bio preda mnom.Van skole nisam bila tako naivno dete,bila sam ozbiljna devojka,druzila sam se sa drugovima koji rade,slicne stvari koje sam ja ucila,uvek ssam imala sta da radim od lepljenja plocica do pranja sudova.Radila sam sve sto deca ne rade.Bilo mi je tesko da se psihicki stopim sa niskim razmisljanjima,glupim ljudima,prosecnim osobama,koje vrednuju samo jedno da se vikendom napijes,da su knjige glupost,da je kulturu zamenio rialiti i momke koji sve to opravdavaju i gledaju na isto tako jadan nacin devojke,samo radi koristi.Nisam bila svi,imala sam pamet ali i mladolikost deteta,negovala sam to dete u dusi,ali i zrelo koracala kroz zivot.Nekad mislim previse zrelo,pa mi drugarica kaze da sam surovo realna.A onda je on uhvatio tu devojcicu za rucicu i odveo u sumicu hhahhaha..salu na stranu.On,jedna rec,menja sve.
      Slucajno je ta prica pocela,ja cu je nastaviti u optimisticnom duhu.Mladic 23 godine,6 godina stariji od mene.Ako cemo gledati materijalno isti grad zivljenja,stalan posao,dobro domacinstvo.Sve je to imao,Drugar mi je jednom prilikom rekao :''Pa vidis sta on sve ima,bices sigurno srecna.''Vec sam videla da svi gledaju novcanik momka pre nego sto zavire u njegovu dusu.Ja nisam svi.Prica je pocela totalno nasumicno,slucajan izlazak,slucajan zagrljaj ,ruka u ruci..nista nam to vece nije moglo osigurati dal bih ja bila srecna pored njega ili on pored mene.Krenula je ta prica tako divno,zajednicke setnje,onaj simpatican koncert Sase Matica u njegovoj savrsenoj trenerci,razgovori,sve tako lepo,da me je cesto pitao :''da li ja ovo sanjam?'' Gledano sa ljubavne strane ,on je imao ruznu stranu kao i ja.Rekao mi je da je bio povredjen,mislio je da nece vise voleti,..Pogledajte sta sam ja rekla sta zelim u buducnosti,a sta je on meni rekao.I ja sam izasla iz veze,varala sam,bila sam nesrecna.Sa njim sam srecna,On je beskajno romanticna ,a ja ?Naravno da ne,neko bi mi se smejao,ja sam vise duhovita osoba.Ali on je ucionio cudo,ja ujutru izdrzacu da ne odem u WC haahha,iako mi se zuri,samo da bih njemu napisala poruku,daa i to kakvu ROMANTICNU..nestvarno,zar ne,,promenio me je na pozitivno.Ja znam da sam mu pruzila snagu ,mladalacki polet,jer kad ima neko da te doceka posle radnog dana,onako umornog ,pa ti pruzi motivaciju da nisi vise truo,vec da zivis da bi umro za tu osobu,i da ti je lepo sa njom,onda sam se i ja smeskala znajuci da cinim dobro delo.Mnogo je ovde reci,treba da skratim tekst.Ja planiram zivot daleko ,skolu ,obrazovanje,on zeli ljubav u svom gradu,porodicu.Tad sam rekla sta je zivot?Sta ucini,pa ti sve promeni,upises fakultet bices pametna,ostanes bez njega bices nesrecna,i to za ceo zivot !Pa ti vidi Natasa....ili to ipak da prepustim zivotu.

MALO MNOGO FRUSTRACIJE

Masa ljudi,a medju njima i ja se bori protv zla i prljavstine,ljudske prljavstine, u ovoj zemlji sa TIHOM REVOLUCIJOM.Nije bitno kako se zovem ili prezivam ,niti koji jezik govorim vec sta njim izgovaram.Pomenuh prljavstinu,pa reko od kog otpada prvo da krenem?!Hmmm...

Aaa setila sam se :D

Pre koji dan,odnosno 5 avgusta su svi oni,a ima ih dosta koji su voleli i vole Merilyn Monroe slavili 53 godine od smrti slavne glumice.To je bila zena ciji je korak bio ispred svih koraka koje stvaraju danasnje zene.Ona je samo jedan od primera kako holivud nije zarazio ljudski mozak za razliku od danas gde je ljudska glupost predvidjena pohlepom zarazila svet.Holivud je svet slavnih,tu spada filmska industrija.Kad smo vec kod umetnosti,propala je ,knjizevnost ,slikarstvo ..itd.To pametne ljude pojede,i glas ljudi koji su svesni toga nije bas primecen u sirokim masama.Politika se zasniva na kradji,tu se prilepljuje i zdravstvo i mesto prirodnih lekova koji lece rak,tumor na mozgu(kao npr krv od kornjace) itd..su zabranjeni jer to nije isplativo,farmacija na tome ne bi zaradila i tu nema profita.Masa glupih ljudi ne zna za to,lekovi su preskupi,a cekanje za operacije je dugoo,ljudi su nerazumni,lekari rade po propisima,propisi su stvoreni tj zasnovani na profitu ,taj profit se vraca u prljave ruke.Sve se okrece kao ringispil.Ja ne znam kako neko a da je pri zdravoj pameti,da mi kaze da je to u redu.To gledam ocima,kakvim mnogi nemaju,jer ljudi se zadovoljavaju malim stavrima,fakultet ,stalan posao,plata koja je kao velika,da li su srecni-NISU.Idu godine napred,nasa zemlja ide unazad.To se odmah vidi,u skoli ,medju drustvom,na televiziji...Rec SRAMOTA ne postoji.Ljudi su napunjeni egom,a ne znajem.I jos uvek se divim ljudima,koji poseduju samoo ono sto mogu uvek poneti sa sobom-nauce jezike,posete zemlje,upoznaju ljude.Njihovo pmacenje je njihova putna torba.Ne zadovoljavaju se propalom firmom i jos godim drustvom.Oni idu dalje i dalje i teze ka novim stvarima.Ja gledam zemlje kojima je oduzeto sve,u smislu na kakvoj teritoriji zive i kakvo je uzasno vreme,pola godine neco ,pola dan,npr.Ali sistem drustva je divan.Zamislie sve te Srbe u okruzenju,koje je prihvatio drugi narod..a mi sa divnom klimom i prostranim ravnicama i masom kvlaitetnih stvari zivimo u bedi.To se odmah vidi,dete iz sela je vaspitanije nego dete iz grada..Kakva starleta,to je dno dna.Dame ne pokazuju srednji prst ,one namignu a poruka ostane ista.Ako se tetoviraju ,one to rade zato sto je licno,njima licno,a ne zato sto im to podize cenu.Ne smeju se kroz zube,vec glasno ,jer iskren osmeh nema cenu.One ne idu u grad da bi bile vidjene i napiju se tek pod kriterijumom,one idu da bi se provele zarad sebe i znaju kako se treba ponasati i u kojim granicama piti.Pozoriste ne obilaze ili samo posecuju ,one mu se stalno vracaju.One ne mastaju cuda,vec ih stvaraju.Ne trce oni za momcima i ne patetisu,vec momci trce za njima i umeju sa njima da se vode,pricom i samopouzdanjem,ne kao neke da odmah udju u krevet itd. 

Gledam brakove i decu koja su zrtva njih,zrtva loseg braka.Medju njima sam i ja i ljudi nisu svesni kako to pojede dete.Ubije.

Previse frustriranih reci sam izgovorila,i bar ne budite vi takvi,pudite pozitivni.I ja cu.Budite okruzeni ljudima koji vrede,u zemlji koja vredi,al za ovu se nadam da ce u buducnosti to biti.

Trudićemo se ,onako kako se trude voljeni

      Ona je tog jutra bila poprilično tužna.Razočarala se u mene.Ti osećaji su stvorili depresiju što je bilo veoma rizično za njeno malo,brzolupajuće srce.Video sam da je nemoćna,da više ne može i da će svakog minuta reći da odustaje.
      Usne su joj modre i suve,gotovo nestvarne.Prošlih dana sam izuzetno malo spavao,gotovo nimalo.Ona je tih dana izgledala isušeno,sa očima upalim,skoro izgubljenim u dupljama.Oči su joj izgubile nekadašnji sjaj,ali izražavaju molbu koja je upućena meni sa nadom da ću je ispuniti i da ću malo više pridati značaja njoj,mojoj voljenoj.Mučila su je ta osećanja,a mene su dotukle obaveze.Radio sam u dve smene,ujutru u firmi a posle podne kući.Teško mi je bilo .Taj posao mi je bio odskočna daska za nešto bolje.Onim divnim osećanjima i lepim rečima koje su trebale da budu upućene njoj,nisam pridavao značaja ,jer su mi se na izgled,činila prosta i svakodnevna.Ne bih promenio svoja razmišljanja dok nisam uvideo kakva je zapravo,trula!
      Rezonujem da se čuje neki zvuk...zvuk mog telefona.I najzad ona koja me zove:-Dušo,možeš li da razgovaraš?-Ejj,bre..,zar sad?!Znaš da sam u gužvi!-..I sam ne shvatam kako sam uspeo tako da se proderem na nju.Počeo sam da gubim kontrolu pričanja.Ona je prekinula razgovor.Otišao sam da spavam,nisam imao snage ni za šta.
      Par dana kasnije imala je uobičajenih problema sa učenjem,ali je ipak znala sta treba da radi.Njen život je bio obojen borbom za popravljanje ocena.Nekada je bila toliko time obuzeta da nije ni obratila paznju na moje poruke.
      Shvatio sam da onog trenutka kada sam počeo da radim i da zaradjujem za sebe,da sam postao svoj čovek,ali nisam uvideo da sam postao robot,bez osećanja i osmeha.Vratio sam se sa posla pre ponoći.Kuća je mračno tiha kao da očekuje samo mene da je održavam.Uveče kada sam razgovarao sa njom stvarno sam uvideo da sam je povredio.Njene reči su bile kao šamar koji sam tog dana pretrpeo,a traje i danas.Pričala je izuzetno plahovitim glasom.Jedva sam je čuo.Razgovor se završio kao i prethodni.
      Danima je bila obuzeta neodoljivom potrebom da zaplače.Dodirivala je svoj grudni koš,misleći da je tu nekada nešto i boravilo.Zapravo ne mislim na osećanja.Izvršila je operaciju krajnika,bolelo je ,ali mi se nije žalila.Govorila je da joj je dobro.
      Imala je neopisivu volju,da se oseti voljenom.U njoj se ogleda dete veselog duha.Želela je šetnju kraj reke ,ili pak nešto njoj milije.Ja bih pomutio njenu sreću,a mesec bi se ljutio zbog toga i stalno bi pljeskao reku svojim rukama.Ona bi se smejala tako glasno da bi se čulo do zvezda.I one bi se smeškale ,tiho,lako podrhtavajući.Reka bi bila tiha i mirna,čak bi i prkosila vetru,ali ja bih ipak bio siguran da u tom momentu ona se ne bi istrgla iz mog naručja.Razmišljao sam o svemu,o njoj,o nama...I siguran sam da na ovom tlu živi neko ko kroti reke,kao i moje misli.To je ona!
      -Da li će ova teskoba ikada iščeznuti?-zapitala me je.  -Nagni se na moje rame...svako ko diše,kasnije i umre.Trudićemo se,onako kako se trude voljeni.-
Pa je tako i učinila.

SREĆA

Mnogi ljudi će vam reći da nećete uspeti.I to je tačno,
gledano u globalu.Pljuvaće Vas,gaziti i ogovarati mnogi.
I smejaće vam se jer ste drugačiji.I Vi ćete plakati,normalno-
bićete povredjeni.I nećete uvek biti u pravu.Pomislićete
nekad da niste dovoljno lepi,mršavi ili zgodni.Pašće vam
i na pamet da ste glupi.Ugledaćete nepravdu u školi i u
društvu.Promenićete sistem vrednosti.Pomislićete da je loše
dobro.Krenućete putem većine.Umrećete u većini.Radije
ćete se smejati sa tugom,nego svadjati sa srećom.Postaćete
iskompleksirane osobe,na koje utiču mediji i društvo.Vreme
će vam mahati i smejati se,ali biće kasno.Jer to isto vreme
se priseća vremena kada si ti ,ja ili bilo ko drugi koji čita
ovo bilo srećno.To je ono biće sa pravim JA!Takve ljude
sreća ne zove,jer se oni zovu sreća.Njih ljubav grli,dok
im se u pozadini smeše iste one iskompleksirane osobe,
zvane nesrećom.Pitajte sreću kako živi,slobodno.Pitajte
voljene parove,zašto su srećni,zašto nisu potpali pod moral
društva,pitajte pticu koja slobodno leti,zašto nije u gnezdu
kao i ostale ptice,pitajte slikara zašto stvara dela iz svoje
glave a ne zato sto mu je drustvo nametnulo neke ideje..Zato
što su srećni i baš ih briga za druge,jer je njihova sreća 
isključivo stvar njihove odluke,a na to se prilepljuje i ljubav i
radost i smeh.Mi srećni ne moramo puno o tome da pričamo.Nemamo
vremena,jer moramo da živimo.

DODJI MENI

Zakucaj na moja vrata kad god ti lose krene,
znas da uvek možes da racunas na mene.
I kad ti nije dobar dan
i kada te muce java i san,
znas koga ces zvati ,
da ti muke skrati,
da ti smiri strasti,
i da ti vrati osmeh iz starih dana,
lepi moj takva su vremena sada.
I kada lupis sakom od sto ,kao da je kraj,
i kada ti bude tesko bilo,
sto se sve tako dogodilo ,
ti ka meni probaj poći,
sa nadom da će neki bolji dani doći,
oni dani,suncem obasjani.
Moja ljubav je lek koji tvoje boli leči,
a osmeh je tu da tugu spreči.
Da budeš opet svoj,snažan i jasan,
i da te ne peče nijedna rana,
da budeš opet moj život na koji sam ponosna.
Da te odvedem daleko od svih,
od mržnje i boli,i da ti pokažem kako se voli,
i da ti kažem da me misli ka tebi vuku,
dok me ti držiš za ruku,
nedajući me nikom,
znajući da se samo tako osećam voljenom.
Sačuvaj ljubav za mene,
nemoj nikada da uvene,
ja ću moju samo tebi dati
i nikada te neću izdati.

Budi posebna

Budi žensko spremno da svojim malim ručicama zagrli ceo svet i da sve voli.
Budi ona koja 'sve zna' i 'svakom loncu je poklopac.'
Budi takva da te retki podnose,a  još redji vole.Retki su to,da...ali uvek pravi.
Budi oličenje gracioznosti u maloj crnoj haljinici, sa parfemom u istom principu.
Neke stvari nikad ne gube na vrednosti.
Neki ljudi, sa druge strane, nisu te sreće.
Nikad ne beži od drugih.Zapravo ,pokupi sve svoje,ostavi ono što si poklonila,uložila i stekla i otidji,sasvim dostojanstveno.
Budi jaka i odvažna, i hodaj tako da pamte tvoj lik i smej se nekim šalama koje samo ti razumeš, kao da te niko ne sluša.
Nije  važno. 
Upijaj pažnju koja je na tebi. Ne plaši je se.
Pleši tako da te primećuju.
Ne vulgarno, ne suviše izazovno, već samo tako da te primete.
Treba da znaš da se ponašaš u društvu.
Nikada ne planiraj unapred,ne znaš šta ti život donosi i nikada nemoj tupo voleti i dati sebe bezuslovno,jer se ne isplati.
Budi svoja.
Čitaj i nauči izgovarati pravilno i razmišljati pravilno.
Nauči rezonovati.
Nauči čitati između redova.
Budi ponosna. Uvek budi ponosna. I strpljiva.
Obavi svoj deo posla.
Budi žena koja vredi.
Čekaćeš možda pravog, i neće ti biti važno, jer ima i onih koji gube na vrednosti, svakodnevno ih ima, na svakom koraku i ne budi kao oni.
Ti ćeš čekati, u to se razumeš i ne pada ti teško,ali dok budeš čekala život će ti ponuditi mnogo interesantnih izazova.
Ti ćeš se smešiti i klimnuti glavom, čak i kada ti pada teško. Imaj te manire, jer to ljude izluđuje. I zbunjuje.
Nikad ne odustaj od svojih principa.
Kako god, za koga god. Ostani svoja.
Jer, pre ili kasnije: otići će ili ćeš ti otići. A od sebe ne možeš, nikada.

Mogu biti teška. Mogu biti jaka. Ali s tobom nije tako uopšte.
Jedan tvoj osmeh popravi onih hiljadu problema, i ja zaboravim na sve one reči koje sam prethodno pred ogledalom ponavljala svesna da ću ih zaboraviti, a uverena da ću ih sve odjednom izreći.
A ti, kao da znaš kakva dnevna doza mi je potrebna i uvek uspeš da me smiriš.
Proći će te, šta's napela..

A ja, poverujem ti i smiriš ti mene, onako sneno, onako kako samo ti znaš, ali čim tvoja silueta zamakne i čim više ne vidim tvoj odraz nigde drugo osim u mislima setim se ja svega, setim se i toga da sam napravila problem za koji ti nisam uspela reći i setim se da neće sve tako lako proći i setim se da si mi opet potreban samo da mi kažeš sve suprotno od ovog, samo da bih mirno mogla zaklopiti oči.

Ma koga varam, potrebavn si mi samo ti, za ostalo se uvek mogu snaći.

:(

Reci mi samo koliko si puta podigla glas na njega? Reci mi.Opet si ga uvredila i opet se naljutio.Skrati jezik .Sramota.Misliš da će on uvek ćutati i tvoje uvrede shvatati zdravo za gotovo.I večeras ćeš tužna leći u krevet.Misliš da zato što ti je on uvek na raspolaganju,da možeš tako bahato prema njemu da se ophodiš.Zato što je nevina i meka srca,da možeš da cepaš to divno platno.Da na njemu rušiš sve njegove ideale.Da mu sve vesele boje zamračiš u onu najgoru crnu.I znate oboje da je vaša pozadina,da je nešto što vas čuva i kada ste ljuti i namrgodjeni ljubav.Da,da ta savršena crvena nota vaše ljubavi.Ali nemoj se uvek oslanjati na nju,već nekad prikaži svoju plemenitu stranu saosećajnosti i razumevanja,skloni ponos na sekund,jer zamisli jutro bez njegovog osmeha i sve će ti biti jasno..!

On ju je ubedio da skoci, obecavajuci da ce je uhvatiti. Ali cim je pocela da pada,
on je vec otisao. Tako se neke ljubavi zavrsavaju.

Naš put

Zelim da putujem s tobom
nije mi toliko bitno gde cemo ici
mozda samo jedna voznja autom
ti bi vozio.

Pustili bi tvoj najdrazi bend ili pevaca
ja bih ismejavala tebe i tvoje glasovne sposobnosti
a ti bi se samo nasmejao i pevao jos glasnije.
Stavila bih ruke na usi i pretvarala bih se da mi to smeta
a zapravo samo zelim da pevas, bez obzira koliko si los u tome.
Mozda bi pustio nasu pesmu
i pogledao u daljinu, pevusio i drzao oci na cesti
i ja bih pustila da mi misli odlutaju na prvi put kad si mi pevao tu pesmu
ili bih gledala u tebe, smejalaa se, upijala svaki stih kojeg otpevaš
zapamtila kako ga pevas, zarobila se u svoje misli i zakljucala
da mogu sebi to opet pustiti
jednog dana, da se nasmejem
kad mi do smeha ne bude.

Pricali bi o drvecu na koje naidjemo putem
ja bih se pravila pametna, nagadjala imena svakom drvetu
da te navodno impresioniram.
Mozda bih rekla neku glupost, kao sto radim
ali ti bi se nasmejao, vec svestan mojih namera.
Pricala bih o svim nijansama zelene boje
kako priroda izgleda bas lepo danas
kako sunceve zraci nekako posebno sjaje boreci se kroz drvece
divili bi se plavetnilu neba
i kako je neverovatan dan
i bio bi neverovatan cak i da je nebo sivo i da kisa pljusti.

Jer mi smo mlade nade ovoga sveta,pune života.
Ja bih stavila svoju ruku na tvoju desnu koja drzi menjac
pogledala te i nadala se da i ti mislis isto.

Mozda bi se setili skolskih dana
i pricali o onom profesoru kojeg su svi mrezili
uvek postoji takav, zar ne?

Podsecali bi se svake kafane,u kojoj smo dočekivali jutra

kao i našeg prvog susreta u toj istoj birtiji,

a nee,ti bi onda naglasio da ti ne vredjam ugostiteljski objekat 

za koji te vežu divni trenuci provedeni sa mnom.
Pricao bi mi gde si provodio pauze i kakvu si kafu voleo
a ja bih se pravila da to ranije nisam znala
kad u stvarnosti
znala sam svaki detalj
Kao na primer, kad se smejes.
Kako prvo pogledas u pod pre nego sto se nasmejes
i onda pogledas me u oci
samo jedan detalj od mnogih.

Nije mi bitno, mogu sve ispocetka slusati
Fascinatno je.

I dok bi svirala tvoja najdraza pesma
otvorio bi prozor, derao se, znajuci da te niko ne cuje
I pricao bi mi o pevacu
kako znas sve njegove pesme i na koliko si koncerata bio
ili na koliko zelis biti
i ja bih videla kako ti se oci cakle dok tako strastveno pricas
o onome do cega ti je stalo
kao kad mi kazes da me volis.

Mozda bi prosli kroz neki manji grad ili selo
i videli bi oceve koji se igraju loptom sa svojim sinovima ili majke kako vode za rucicu svoje cerke
i mozda bi mi rekao kako si uvek hteo cerku
a ja bih ti govorila o tome kako to nije moja zelja.

Mozda bi nas odveo do plaze
ili reke, jezera u prirodi
i prostrli bi nesto na pesak ili na travu
i ja bih uzela flasu Jack Danielsa iz tvog auta, dve case
i gledali bi sunce kako zalazi.

Mozda bi mi rekao kako ti je lepo sa mnom
i kako danas ljudi ne cene sitnice, a one cine zivot
a ja bih ti rekla kako se slazem sa tobom dok me Jack polako uzima sebi
Onda bi pricali gluposti
i grlili se kao sto uvek radimo u pijanom stanju
i ja bih nesto rekla da te naljutim
a ti se ne bi mogao naljutiti
i bila bih s tobom citavu noc razmisljajuci o...pa nicemu posebno
ja bih shvatila da mi ne treba nista vise. Ne moramo pricati.
Tu smo, zajedno, sta moze biti bolje.

Nasilje

      Moji roditelji nisu preneli ljubav na mene.Nismo zajedno išli na utakmice.Ja ne znam šta je toplina doma i oni trenuci kada cela porodica sedne za sto i ruča.Moja porodica nije najvrednije što imam i nije puna ljubavi,jer su u nju usadjene neke norme ponašanja o kojima se u društvu ne priča i o takvim temama najčešće nam govore da ćutimo,a trebalo bi o tome otvoreno da se razgovara.
      Bila sam žrtva nasilja,doživela sam to u porodici i u školi.Verujte mi,ti trenuci nemaju nikakvu lepotu.Od takve tuge,zaćutiš.Nemaš snage više.Suza ti se omakne i nestane u dlanu ruke pre nego što žarko sunce te obasja,da ne bi neko video kako je tvoj divan osmeh,prethodno bio zaliven suzama.A u tebi sve plače..Nije lako živeti u okruženju sa ljudima čija te pojava iritira.Možeš se pretvarati da si otporan,jak ,ali te noći pojedu.Izgleda de je to prevelika mržnja ljudi.Puni su sebe.Prezir.Prevelike doze u ljudima koji hodaju ovom zemljom nadmeno.Nečiji udarac je nekome zauvek zatvorio oči.Kako su mnogi zatvorenih očiju uplovili tako će i potonuti jednog dana.Dok tako ćutiš i čekaš da se neke stvari promene,promrzneš od hladnoće.Suze ti sijaju u očima i stopiš se sa svim ljudima koji se jednim imenom zovu žrtve.Ali jednom kada oluje vremena sruše tvoje detinjstvo,nije samo dovoljno promeniti stranicu života,već celu knjigu ,kao i likove te iste koji su te uništili.
      Rasla sam u porodici gde je bilo bračnog nasilja..To je odvrtno po deteta.Mesto da se kao i druga deca rasdosno igraš odbojke do večeri,ti slušaš probleme,ako i sam ne postaneš žrtva.Sećam se kao da je juče bilo,dobijaš batine sve dok ti krv ne krene,sve dok ti znoj lice ne oblije.Vrištiš.Uveče dobiješ batine,a ujutru odeš u školu.Društvo ti se podsmeva,jer si ćutljiv.Nema veselih priča sa roditeljima,život ti se svede na agoniju a ti kao da si robot.Dodješ kući jedeš,učiš i pobegneš u sobu sa nadom da i te noći nećeš preživeti horor kao i prethodnih.I obično dobiješ batine.Znam,po sebi.Poremećeni bračni odnosi,psihički problemi dotične osobe i sve ono što sam tim ide.I tako godine idu...idu svojim tokom,a ti rasteš sa ožiljcima.Imala sam ožiljke na ledjima dugo,od udaraca.Niko ih nikad nije video.Vešto sam skrivala.Bila sam potpuno smirneo dete,primeran djak,divan prijatelj.Nisam dozvolila problemima da me slome.To se sve dešavalo u Osnovnoj.Moji su se iskupljivali parama.Nisu znali šta je ljubav.To je za njih bila strana reč.
      U tim godinama,odnosno kada sam bila mladja,doživela sam fizičko nasilje,a kada sam upisala Srednju suočila sam se sa drugom vrstom nasilja.Bilo je to psihičko nasilje.Predrasude i patrijarhalni modeli ponašanja su nekada toliko jaki  da čak i ja kada idem u školu pričaju se veoma loše stvari.Kada pričate o bilo čemu što ima veze sa tehnikom,prosto od dva sagovornika izaberite ženskog i stavite sliku.Doživela sam sa tugom uvrede,pretnje,potcenjivanje,..Veoma je ružno kada slušaš u društvu čuješ da si odvratna ,da nikada nećeš uspeti ,da si cilj ogovaranja.
      Jesam plakala,mnogo.Bilo mi je teško ali naučiš da živiš sa tim.Moji prijatelji su divni prema meni i naučili su me svim onim lepotama koje život pruža.Znam da ako ikada budem bila roditelj,nikada neću dići ruku na svoje dete,voleću ga i poštovati.Možda je loše što sam dobra,a možda i ne.Neću se obazirati ne one čiji se život svede na ogovaranje i omalovažavanje.Neću poštovati muškarce koji dignu ruku na ženu.Ubedila sam sebe da sam sposobna za mnogo više ,da zaslužujem mnogo bolje,ali sreća ne dolazi sama ,već za nju moram da se potrudim i kada je nadjem,čvrsto je stegnem i nikada je ne ispustim.

Kako zračite,tako i privlačite

Generalno,kao žensko obožavam momke i mislim da su predivna bića.Mislim da i oni imaju svoje kvalitete,i da smo mi žene naspram njih veoma komplikovane.U stanju smo da jednu njegovu rečenicu,analiziramo satima i da od jedne njihove reči,u glavi stvorimo, celu neku priču i to kasnije liči na haos.Oni su mnogo jednostavniji od nas i u dubini sebe mislim da je teže njima nego nama.Moje drugarice mi često govore kako su momci odvratni,bezobrazni,varaju itd...kako su ovakvi ili onakvi ,i onda ja stanem i zapitam ih,kako su takvi? Pa ja evo samo tu na fejsbuku imam deset predivnih momaka,slobodnih ,koji žude za predivnom devojkom.Koliko sam samo prelepih i ljubaznih momaka upoznala u gradu,koji su ti spremni otvoriti vrata kada ulazis negde,koji ti nece dozvoliti da vučeš teško,koji će te odbraniti ako te neko dira itd..Ali moji prijatelji,to i dan danas rade.I kako to da u mom životu postoji toliko prekrasnih muških prijatelja,a u njihovim nijedan?Zapravo to je to.Kako gledate ,to ćete i dobiti.Ne možete govoriti da su svi momci onakvi,ovakvi,loši..i očekivati predivnog momka.Niste ljudi na istoj vibraciji.Kako gledate na svet,takav svet i doživljavate.Kada bi se svaki dan zahvalili na njihovim vrlinama,dobili bi ste ih natrag.Nama je lakše kriviti druge ...jer da si ti bolji,i ja bih bila bolja.NE! Vi budite najbolja verzija sebe,vi budite ona predivna devojka koja ne traži da bude voljenja,već da voli.I privućićete momka koji isto želi kao i vi.Čak i ako neki momci nisu po vašem ukusu,ne odbijajte ih ,nego nek vam oni budu putanja do onog pravog.Izdvojte 5 osobina iz svakog svog prijatelja i recite tu osobinu zelim u svom idealnom,tu ,tu i tu osobinu.Idealna osoba je zapravo najobicnija osoba,ali u nasim ocima je predivna.I onda se desava da devojke na pocetku veze ili druzenja ,misle kako su ti momci savrseni,a zapravo samo su se fokusirali na njihove vrline,koje kasnije uzimaju zdravo za gotovo.One komplikuju na mestima gde bi humor bio resenje problema,a onda postaje ljubomorne,guše ih i onda momci beže.I onda im devojke lepe neke epitete,a ne vide ni same kakve su.Kada vaša sreća zavisi isključivo od vas,ostali ljudi su nebitni za vašu sreću.Možete vi biti srećni sami.I ako se vi, tako dobro osećate,biće vas braš briga za one koji govore :-Ih kakva je ,nema nikoga pored sebe.-..Ako radite na sebi,doći če vam istog trena.SVe je stvar vaše odluke.Dokle god momke krivite ,nećete se pomeriti sa mesta.Ja znam da postoje nasilni i nenormalni momci,ali vi ne morate biti u takvom okruženju.To što su pojedini momci  takvi ,ne znači da su svi takvi,ne znači da su svi isti.Moj momak je došao sa svim vrlinama koje sam želela,osim jedne.Ja sam komunikativna ,otvorena,obožavam pričati o ljubaviii :))))) ♥,ali on je zatvoren na rečima.Šta bih ja dobila da sam mu sve vreme govorila,što si tako zatvoren,zašto nisi drugačiji???Ignorisala sam te misli,jer nisam želela da ga menjam.Jer vam moram reći koliko je danas otvoren,koliko je počeo izražavati ljubav.Ako mislite da će vas izdati vaš prijatelj ili prevariti momak,nemoj te glavu razbijati takvim mislima,jer u vašoj glavi će se to već dogadja.Zašto vi da sebe mučite time?Ako žele to da urade neka urade.Vi znate ko ste ,koliko dajete i znate sta će ta osoba izgubiti,šta pružate itd..Ako je problem novac,ne možete da se vidite sa momkom,jer nemate novca,ne možete izaći sa društvom itd...pa čekajte,hoćete se svadjati sa svojima ,urlati i derati ,bolje idite u sobu smirite se,pomirite sa situacijom i recite:-To što večeras ne idem,ne znači da nikada neću otići.-Probajte,videćete ,biće vam bolje.

Ti si moja mala tajna. Moja radost u ovim tihim noćnim razmišljanjima. Ponesu me ovako misli do onog stola za kojim smo gledali jedno drugom u oči. Nisam mogla tada da razumem njihov govor. Bila sam duboko potonula u onaj odsjaj plavetnila u njima. Bilo je proleće na izmaku. A u njima kao da je tek počelo. Videla sam procvale ruže i prve zrake jutarnjeg sunca.Iako je sada tlom okovan beo tepih,ja se i dalje jasno prisećam slika iz tog perioda.
Uživala ono jedno poslepodne. Samo tada i nikada više. Ostalo je lepo sećanje i nada da će se nekada u nekom drugom mestu, možda čak i uskoro,ponoviti. Uskoro kažem da utešim sebe. Jer ovo nekada, zvuči tako daleko, nedostižno. A čovek naučio da se teši, pa čak i onda kada je svestan da za neke stvari je suviše prekasno. Uvek postoji u nama ono „možda“ i „šta ako“. To je ono što nas uvek ponovo podstakne da verujemo da će se nešto opet pokrenuti.
Možda ne sada, možda ne uskoro, ali jedno jutro kada se probudim srećna pored onoga kojeg mi je život odredio, znaću da li je „ono nešto“ zapravo bilo to ili sam se uzalud nadala nečemu što mi nije suđeno. Sve će se sumnje tada otkriti, sve će se jednog jutra shvatiti i razumeti...

Reč po reč

Sinoc kada sam dočekivala sa društvom novu godinu,prišao mi je jedan poznanik i rekao:"Super pišeš sastave,posebno onaj sa 'isprekidanim linijama' (haha).Reči su igračke u tvojim rukama,kojima se vešto rukovodiš."E pa danas sam odlučila da se s njima malo poigram. Uvek su mi bile najdraže igre slagalice. Slagala sam kockice koje su sada pretvorene u reči. Kao što se pahuljice sada spuštaju nad nama, tako se iz moga srca rasprši sreća i radost kada si pored mene. 
Gledajući kako se gasi i poslednja iskra ovog dana, poželela sam da je uhvatim i zadržim kod sebe. Nekada će doći tama, praviti mi društvo pa da je oteram tako. Ali sam se u trenutku predomislila. Ne treba mi ta iskra dana da bi mi osvetlila noćne sate. Ja imam tebe. Malu unikatnu zalagaonicu mojih osećaja, moju tajnu i uživanje. Ti rasteraš i sive oblake, i noćne tamne urlike. Nasmešiš ovog mrguda, nabaciš osmeh na njegovo lice i uživaš pri tome, da bih vrlo rado volela da sam tu, pored tebe.
Da gledam u tvoje oči smeđe i da mi odsjaji njihovi šaputaju tihu priču sreće. Da u mojim, poput gore zelenim očima, oslikaju cvetno polje, ružičnjake i mirisne 'avlije'. Sreću, milo moje, ne treba tražiti, dođe ona sama kada se i ne nadaš. Samo je treba znati zadržati. Ponuditi joj najlepši smeštaj i udobnost da ostane zadugo. Želim da verujem da je ovo samo mali početak velike radosti. Želim da jednog dana svoju radost i sreću prenosimo na nama najdraža bića.
Želim da gradimo svoj dom, ali ne ovde, u ovom gradu,nego tamo gde su smeštene naljepše bašte, palme i najčistije reke. Tamo, gde ni jedno oko nije videlo, uho nije čulo o tim lepotama koje niti jedan razum ne može zamisliti. Upravu tu, želim da se skupa radujemo. A ovde, želim da se držimo zajedno pod jednim velom sudbine i da zajedno koračamo našim željenim dvorcima. Punim ljubavi, sreće, zadovoljstva.

Ona koja uvek kasni, koja uvek kisne i koja uvek sve komplikuje. Ona koja 'sve zna' i 'svakom je loncu poklopac'... Koju retki podnose, a još ređi vole... Retki su to, da.. ali su oduvek pravi.