Rasli smo zajedno,igrali se pod istim drvetom,zajedno smo išli u školu,zajedno provodili odmore,bili smo drugovi a klinci su nam se rugali.
Oboje smo otišli nebu pod oblake.
Više se nismo igrali,ali smo i dalje bili zajedno na utakmicama,na terenu,pod koševima…Ti si čitao moje pesme:..” Ti mala imaš nešto u sebi”-uvek je bio tvoj komentar.
Divila sam se tvojoj spretnosti sa košarkaškom loptom,ali ti to nikada nisam priznavala.Popodne smo pisali zadatke i učili.Znao si me pozvati sa balkona i reći:”Čuj mala,analiziraj mi ono delo Cvrčak i dobićeš sladoled”. -
Bili smo prijatelji ili pak’ nešto više.
Glasno sam ti vikala volim te i ti si mi to uzvraćao.Osećala sam to po rođendanima,poljupcima..oni nisu lagali,zar ne Gorane?
Tog leta otišla sam na more.Ti si trebao otputovati posle mene,a na rastanku sam ti rekla:”Bled si Gorane,mora da si umoran od učenja,odmori se.”Ti si se samo nasmejao i podigao moj kofer unoseći ga u vagon.Dugo sam ti mahala.Slala sam ti razglednice i nadala sam se kad se vratim da ću un svom sandučetu naći brdo tvojih,ali prevarila sam se.Kada sam se vratila sa mora,tog kišnog jutra tvoji prozori su bili mrtvi.Ja se nisam smela usuditi da te zovem.Noć je sporo odmicala u prošlost,a jutro je donelo novi udarac.”Goran je u bolnici!”“Ne,to nije ništa mala.Uskoro ćemo opet igrati košarku i dugujem ti sladoled za Cvrčka”-bile su to tvoje reči.Htela sam verovati u ono što si mi pričao.Dani su prolazili.Počela je nastava.Ti si se oporavio,i dolazio si u školu.Nastavili smo pričati o knjigama,domaćim zadacima…Sladoled se već dugo nije prodavao u poslastičarnicama,a ti si se opet razboleo i opet si ležao u bolnici.Osećala sam da mi umireš pred očima,a da ti nisam mogla pomoći i ipak, kada se oporaviš , ima da mi platiš sladoled za Cvrčka.
Kosa ti je počela opadati,oči su dobile čudan izraz,u njima nije bilo sjaja.Tog jutra sam te posetila u bolnici.Prepričavao si mi poslednje formule koje su ti ostale u glavi.Poslednje reči tvoje bile su:”Mala držim ti palčeve za pismeni!”
Vraćajući se iz škole,tog kišnog i tmurnog četvrtka,preskakala sam po tri stepenive žureći prema tvojoj sobi.Naglo uhvatih bravu:”Gorane dobila sam peticu iz fizike!”Sestra je stajala pred vratima i zaklanjala mi pogled:”Goran spava!”Kod kuće je neka čudna žurba.Kroz Goranovu sobu prolazi mnogo ljudi,ulaze i izlaze.rekli su mi da je Goran umro!
Otišao si tiho pred svitanje prolećnjeg jutra.Svi su plakala,a ja sma ćutala.Svima si izjavljivao saučešće,a meni koja te je najviše volela,nisu!I nesvesno sam tvrdila da nisi umro,već da spavaš.
Dobijam i sada petice iz fizike,sladoledi se opet prodaju u poslastičarnicama i igrališta su puna,odzvanja košarkaška lopta asfaltom..A ti spavaš..Žao mi je što ovo nije pesma,onakvu kakvu si ti voleo.
Oboje smo otišli nebu pod oblake.
Više se nismo igrali,ali smo i dalje bili zajedno na utakmicama,na terenu,pod koševima…Ti si čitao moje pesme:..” Ti mala imaš nešto u sebi”-uvek je bio tvoj komentar.
Divila sam se tvojoj spretnosti sa košarkaškom loptom,ali ti to nikada nisam priznavala.Popodne smo pisali zadatke i učili.Znao si me pozvati sa balkona i reći:”Čuj mala,analiziraj mi ono delo Cvrčak i dobićeš sladoled”. -
Bili smo prijatelji ili pak’ nešto više.
Glasno sam ti vikala volim te i ti si mi to uzvraćao.Osećala sam to po rođendanima,poljupcima..oni nisu lagali,zar ne Gorane?
Tog leta otišla sam na more.Ti si trebao otputovati posle mene,a na rastanku sam ti rekla:”Bled si Gorane,mora da si umoran od učenja,odmori se.”Ti si se samo nasmejao i podigao moj kofer unoseći ga u vagon.Dugo sam ti mahala.Slala sam ti razglednice i nadala sam se kad se vratim da ću un svom sandučetu naći brdo tvojih,ali prevarila sam se.Kada sam se vratila sa mora,tog kišnog jutra tvoji prozori su bili mrtvi.Ja se nisam smela usuditi da te zovem.Noć je sporo odmicala u prošlost,a jutro je donelo novi udarac.”Goran je u bolnici!”“Ne,to nije ništa mala.Uskoro ćemo opet igrati košarku i dugujem ti sladoled za Cvrčka”-bile su to tvoje reči.Htela sam verovati u ono što si mi pričao.Dani su prolazili.Počela je nastava.Ti si se oporavio,i dolazio si u školu.Nastavili smo pričati o knjigama,domaćim zadacima…Sladoled se već dugo nije prodavao u poslastičarnicama,a ti si se opet razboleo i opet si ležao u bolnici.Osećala sam da mi umireš pred očima,a da ti nisam mogla pomoći i ipak, kada se oporaviš , ima da mi platiš sladoled za Cvrčka.
Kosa ti je počela opadati,oči su dobile čudan izraz,u njima nije bilo sjaja.Tog jutra sam te posetila u bolnici.Prepričavao si mi poslednje formule koje su ti ostale u glavi.Poslednje reči tvoje bile su:”Mala držim ti palčeve za pismeni!”
Vraćajući se iz škole,tog kišnog i tmurnog četvrtka,preskakala sam po tri stepenive žureći prema tvojoj sobi.Naglo uhvatih bravu:”Gorane dobila sam peticu iz fizike!”Sestra je stajala pred vratima i zaklanjala mi pogled:”Goran spava!”Kod kuće je neka čudna žurba.Kroz Goranovu sobu prolazi mnogo ljudi,ulaze i izlaze.rekli su mi da je Goran umro!
Otišao si tiho pred svitanje prolećnjeg jutra.Svi su plakala,a ja sma ćutala.Svima si izjavljivao saučešće,a meni koja te je najviše volela,nisu!I nesvesno sam tvrdila da nisi umro,već da spavaš.
Dobijam i sada petice iz fizike,sladoledi se opet prodaju u poslastičarnicama i igrališta su puna,odzvanja košarkaška lopta asfaltom..A ti spavaš..Žao mi je što ovo nije pesma,onakvu kakvu si ti voleo.
Kako tuzno,malo mi je falilo da zaplacem zaista,niko od nas ne zna sta nosi dan a sta noc ali zato treba uzivati u svakom danu
ОдговориИзбриши:)
Избриши