Bela haljina

       Ima jedna bela haljina koja sa sobom nosi jednu lepu,i pomalo emotivnu pricu.Sad je vec vreme praznika,snezni prekrivac nam je vec dosao u goste,okitio krovove kuca,i uselio se ,tek toliko da nam stavi do znanja da uskoro dolazi Nova Godina.Znate onu pesmu Ace Lukasa,Belo,oko mene sve je belo..E tako je i kod nas sad.U meni decembar budi posebnu radost,ne zato sto sam ja tad rodjena,vec sa osmehom docekujem praznicne carolije,i ispracam ovu godinu,cekajuci narednu,sa vec zacrtanim zeljama.Kod njega nema sad snega,samo kisa.Pa naravno kad je njegov grad,na mediteranu,letnji grad,grad u koji svi idu kada sunce sija svojim punim sjajem.Ta bela haljina ,i jeste letnja i podseca na neku lepu,proslost ,nasu.Na neko letnje vreme,taman da se prisetimo,hocemo? Hocemo!

      Upoznali smo se u februaru,sad vec davne 2015..Kratko je trajao taj susret.Njemu nije,on zna datum naseg prvog susreta,ja ne.To jeste lose,ali ja ne pamtim datume,vec trenutke,ali on pamti sve.Da ga pitam sad sta sam tad nosila,znao bi.Zamislite da dve,tri godine,pamtite datum vaseg prvog susreta,izgled te osobe,sta je nosila.Njegovo pamcenje,tih sitnica, i tada a i sada,govori o tome koliko ti trenuci posebni,u njegovoj memoriji.Vidjali smo se ,svakodnevno,po raznim kaficima.Dugi vecernji razgovori.I nista sem toga,nije bilo,uzajamno postovanje je svakako vec bilo prisutno medju nama.A onda je on otisao,da radi,u drugu zemlju..I takvi  su nasi sureti bili,taman kad se naviknem na njega ,on ode.Ove godine,kada je on trebao da dodje u nas rodni grad,ja sam otisla da radim,u inostranstvo,vise nisam bila dete,zavrsila sam srednju,i morala sam da odem.ALi mi da se se vratimo na naslov ove price,na tu cuvenu belu haljinu.Ona meni i nije nista posebno,vec njemu.Tako je rekao,da je pamti.Sad ce te da me pitate,pa da naravno da je pamti,kad sve memorise...To jeste,ali ona oznacava trenutak koji u nama budi emocije,posle kojih ja nisam ostala ravnodusna.Sumnjam da bi bilo koja zena i bila na mom mestu.Bili smo napolju i rekla sam mu ,ajmo do one zgrade.Ona je medju najvisima,u ovom gradu.On me je gledao i rekao :''Boze sta cu gore.'' Ja rekoh,ajmoo..uhvatila sam ga za ruku i posli smo,Nije se opirao,pa i zasto bih ,jel?Da vam kazem ne izgleda on nimalo naivan,jedan moj drug ga je nazvao nasilan.Mozda tako izgleda,ne znam.Ali prema meni je uvek bio dobar.Mozda nije osecao da u mom prisustvu treba da bude grub,zato mi se predao,dovoljno,ali opet na distanci sve.Nije tu bilo ljubljenja,odnosa,dodira.Ja sam bila u dugoj vezi godinu dana,on je postovao to.Ali i ja sam cenila to.Popeli smo se na tu ,cuvenu zgradu.Bilo je takvo doba dana,da nit je pao mrak,hoce pa nece,ali mu dan ne dozvoljava.Neko predvece,prijatno vreme,posebno gore na visini.Pogled odozgo je odavao utisak da sve dole sto se nalazilo je majusno za nas.Zapravo u tom momentu,mi smo bili ti koji smo bili majusni prema vremenu.Mozda me gledajuci na toj visini,i zeleo nesto,ali postovanje i ono sto je on zacrtao,svakako nije prekrsio,i to je poenta cele price.To je ona najjvaznija poruka.To je to,pozelis nesto,gledas lepotu u belom ,pozelis nesto,ali nista.I nije ni cudo,sto to belo je ostalo zapamceno,kao i ta noc.To je momenat kada osetis da dodir te osobe,je ono sto zelis,zelis da ti podari mirnu noc,ali sve na tim pogledima,koji su se pamtili i kad ode,je ostalo.Zapravo jedno vreme,smo mi i prestali komunikaciju,i nismo se vidjali,i slabo culi,do momenata da smo se vidjali svaki dan,ali to sve neko vreme,on ode,posle sam ja otisla,i tu nicega nije bilo.Sve je u tim pogledima ostalo.U medjuvremenu i ja sam odrasla,prekinula tu vezu,upisala faks,i on je sazreo,poboljsanja na njegovom poslu ,bila su neminovna,ali medju nama nista.Posle kada sam dosla u Srbiju,pozvao me je,prvi video poziv,znate kakve su tu emocije bile.Kada nesto sto si zeleo,propustio,nije bilo nicega,ali opet postovanje je uvek imalo cenu,pa tako i medju nama.Dugi razgovori,neko me pita kako mozete toliko da pricate,o cemu pricate,ja rekoh,kada se sa nekim kontas,reci same dolaze,a o delima ne govorim.Napokon je dosao do grada gde studiram,gde je taj dogadjaj,dugo ocekivan,govorio hoces li ti da ja i ti ,budemo MI.Ja sam se tu pitala,on je bio miran.Kao i uvek.Bila sam skepticna za sve,daljina,i sve...ali nesto je tiho u meni reklo DA.Na kraju vreme je dokazalo,bas kao i onog dana on i ja u beloj haljini,kada smo bili majusni prema vremenu,dokazali da ono ne moze nas da pregazi.Suprostavili smo mu se,zarad nas.Ali moje srce zastane,pred svakim momentom kad se setim,da je mogao svasta da mi uradi,da svaki trenutak iskoristi da me iskoristi,ali to nije ,cenio me kao osobu.I kada postoji uzajamno postovanje,i kada se ljudi razumeju,sve samo od sebe dolazi.Sad je vreme,da vremenu pustimo vremena,jer ljubav govori mnogo vise od nas.

Intervju sa poznatom licnoscu

Niikad ne prestajem da sanjam.Uvek tezim da budem sto bolja u stvarima kojima koje volim da radim,cak sta vise tu ne izostaje potreba da budem dobar covek.Reči su igračke u mojim rukama,kojima se vešto rukovodim.Njih sam upotrebila pri prvom razgovoru,nadam se ne i poslednjem,sa mojim miljenikom i prvim sportom planete Novakom Djokovićem. Zbog njega sam ponosna sto sam Srpkinja.U njemu vidim sebe,teznja ka velikim stvarima i ambicijama,novim izazovima u zivotu,upornost.U njemu vidim hrabrog coveka.Razlika je sto sve izrecene ljudske kvalitete on je preneo na posao kojim se bavi ,a ja na skolu,ali poenta je ista,biti medju najboljima u onome sto radis. Prosle godine ,jednog kisnog cetvrtka,na krcatom aerodromu u Beogradu cekala sam tetku,koja se vracala sa poslovnog puta.Pun aerodrom ljudi,razlicitih nacija,svi tako razliciti i meni nepoznati.Moje cekanje se oduzilo jer kako sam saznala od ljudi koji rade na aerodromu,avion ce kasniti.Bas sam se rastuzila.Cim sam skrenula pogled desno,tik u masi ljudi vidim naseg poznatog srpskog tenisera,koji je doleteo letom,pre moje tetke.Masa ljudi i dece je htelo da se slika i poprica sa njim,a on je vedrog lica svakom izasao u susret .Mislila sam da sanjam,da me oci varaju,kada kad sam mu prisla pruzio mi ruku i rekao:" Da li i Vi zelite moj autogram?".Ja sam mu glasno uzviknula DA!Nakon toga postavila sam mu par interesantnih pitanja.Covek koji je mlad dosao na vrh sveta ,vrlo rado je usao u razgovor sa mnom. Znajuci da u novu sezonu ulazi kao broj jedan,zapitala sam ga koje su mu ambicije za sledecu godinu. Kroz smeh mi je odgovorio :"Turnir u Londonu je za mene bio pravo zadovoljstvo,jer je prosao bez izgubljenog meca,Ipak imam zelju da opet budem u finalu Australijan opena ." Znajuci da se bavi humanitarnim radom,upitala sam ga da li ce da nastavi time da se bavi i dalje. Odgovorio mi je :"Naravno,ja volim svoju zemlju,i moja pomoc njoj je uvek dobrodosla.Humanitarni rad mi mnogo znaci jer sam svoju misao vezao za decu ,za njihov rani razvoj i napredak.". Gledala sam americke emisije,gde ste imitirali poznate licnosti.Da li ste zbog toga imali odredjene probleme?Kroz smeh mi je odgovorio:"Ma ne.Ljudi to dozivljavaju kao zabavu,jer to i jeste,a meni nije nikada palo na pamet da nekoga uvredim." Kakav je osecaj vratiti se u svoju zemlju posle dugo vremena? Dodao je :" Divan!!!Ne mogu da opisem srecu koju osecam kada vidim svoj rodni kraj, ,rodbinu,kad pocnem da pricam svoj jezik .Osecam se kao kod svoje kuce.Mene je posao odveo u daleke zemlje i predele,ali najlepse se osecam u Srbiji." Za mene je vasa zena prelepa!Kako vam napreduje brak ? Nasmejao se ,ali je izgovorio veoma ozbiljne recenice:"Bez nje bih bio niko i nista.Ona mi daje vetar u ledja da budem najbolji na terenu.Tesko mi pada sto nas posao razdvoji,pa se nekad mesecima ne vidimo,ali kad se vidimo,uvvek napunimo baterije za nove izazove." Ovaj odgovor me je odusevio.Pozdravila sam se sa Novakom,koji je zurio jer ga je cekala porodica,koja je bila par metara iza nas.Pozelela sam mu puno srece i uspeha u daljem radu,a on me je poljubio u obraz i otisao. Bilo je ostalo jos par minuta do sletanja aviona u kojem se nalazila moja tetka.U tim trenucima sam bila presrecna,zbog njenog dolaska,ali takodje zbog divnog razgovora sa Novakom.Volela bih da sve svoje snove ispuni u danima koji su pred njim.To mu od srca zelim.

Ja nisam covek,ja sam oblak

U vremenu školovanja,dobu razvoja i savremenog društva..moj život ne čini samo ta prividna stvarnost i realističnost.Moj svet je i naseljen junacima iz mašte,likovima iz prošlosti,burnim željama iz budućnosti..Nekim neobicnim i nadasve posebnim idejama,koje se krecu s vremenom,polako i tiho,skoro nestvarno. Nekada ni sama nisam sigurna kako se taj svet zove,ali sam mu ja dala ime OBLAK. Ne ja nisam covek.Ne lazem vas.Ja fizicki to jesam i svi ce te to reci,ali ja u sebi vidim vecu lepotu,lepotu koja me simbolise na zivot pojedinca,na slobodu,.Pogledam nebo,jedan po jedan oblak i tik,eto ,tamo sam ja.U moru plavetnila i slobode ,nestvarno zar ne,ali objasnicu vam to malo bolje. Isprepletani događaji,različiti pojmovi..To je deo mog života,svet stvoren samo za mene.Život u kome je svaki dan lep,gde postoji ono što je nemogućee,o danima kada će nestati svako zlo,o trenucima slobode gde maštam da letim daleko do svitanja neba, Sunca,pupka sveta..U tom svetu postoji i osoba koju ja volim.Neko ko je uspeo si da od đavola stvori anđela,ukroti divlju zver u meni,a probudi nežnu srcnu..Pokazao si mi kako ljubav može biti divna.Dao si mi krila ljubavi kojima ću večno leteti do visina,iako zapravo stojimo nad tlom,tu ispod oblaka. I sada znam,ne meri se zivot koracima koje na ulici napravis,vec sposobnoscu uma da tvoje ideje dosigne do visina,do uspeha.Ja ,ti ili bilo ko ,ko cita ovo,zna da svako od nas mora koracatii da bi stigao donekle,ali ne mere se ulice gore navedenim koracima, koracima pesaka.Ti pod ovim plavetnilom cinis nesto mnogo vise,Pa moraš proći pored i kroz ulice prvog poljubca, ulice prvog podeljenog osmeha, svih ulica koje zoves vasom,tj mene i moje ljubavi..a ja to radim mahinalno, zapravo uglavnom to radi mahinalno i nesvesno. Zaključila sam da samo treba da ljudi promene pogled na svet, da oči ožive i posmatraju stvari iz druge perspektive. Bile su plave i osvajajuće, isto tako emotivne i željne pažnje.To govorim o svojim ocima, Zagledala sam se u nebo i moje oči su ispred sebe imale kristalno jasnu sliku oblaka,koji se nizu jedan za drugim i tako u beskonacnost.Zavirivsi u tu sliku,ja nisam bila od onih koji bi naizgled srecni,gledajuci gore mislili da li je oblacno ili nije.Jer onaj ko je srecan,po oblacima ce zapaziti kakvo je vreme,a onda vise nece gubiti vreme na taj pogled,vec ce ga on skrenuti sa misli negde drugde,bilo dal da uzme torbu,pozdravi se sa prolaznikom ili nesto trece.Mogla sam i ja slucajno da zapazim nebo,osvrnem se dal je kisa ili sija sunce i vratim se do klupe,uzmem svoj telefon i nastavim da radim stvari koje zapravo u tom trenutku nisam radila.Meni su misli bile preokupirane samo na tu jednu sliku .Moje mozak nije bio svestan sta se desava oko mene,jel gledajuci to prostranstvo koje se sirilo ,iako sam ja stajala na zemlji,pogled mi je lutao negde u daljinu ,ulazila sam sve dublje u tu sliku plavetnila i otkrivala smisao sebe,mog postojanja i shvatila da sam ja zapravo to sto vidim,OBLAK.Imamo iste simbole,slobodu,neogranicenost..Ali pre nego sto nestanemo sa lica tla zemlje i odemo medju oblake,treba da ostavimo nesto iza sebe.Nesto po cemu ce nas drugi pamtiti.Da i posle nas ,zivi u drugima slika o nama i da se nas lik ne zaboravi u vremenu.Pravi cilj zivota je i budjenje,kao sto se nebo budi sa svitanjem zore,tako i ja.Kad malo bolje razmislim,shvatam onu cuvenu recenicu da je samo nebo jedina granica i postaje mi jasna cinjenica da ono sluzi nicemu drugom,nego covekovoj teznji da ga dostigne i pod njim nista nije nemoguce. Gledam ispred sebe.Vidim sunce koje me obasjava svojim sjajem, i more plavih talasa daleko iznad mene,a kao da su u meni ,kao da ih osecam..a ja se samo stidljivo smešim.Srećna sma,a znate zašto?Zato što znam da je nebo jedino mesto gde mogu da pobegnem iz svoje kože,kad kod sam srećna ili tužna.Mogu da želim i maštam samo za tren,a i da se opet vratim stvarnošću,tj. mestu kome pripadam.To je samo dokaz,da ja u sebi vidim lik neba.

Ti

Ušla si mi u život laganim korakom,skoro pa nečujno. Na ramenu si imala nevidljivu torbu razumevanja za mene. Reči su ti bile obojene bojama koje do skoro nisam znao protumačiti. Nisam mislio da bi iko ikada znao tako uverljivo da klima glavom dok mu pričam i da završava moje misli. Jedna si od bitnih. Jedna si od retkih koje vrede. Ti si ona koja me je uzela za ruku i rekla "hajde,pratim te" kad sam krenuo u potragu za sobom. Dok sam tražio sebe,pronašao sam tebe. I Bogu hvala što nam je puteve ukrstio i prepustio da od njih napravimo dva paralelna,skoro ista puta kojim koračamo. Godinama? Može,hajdemo godinama biti drugačije i posebno, a da ostanemo svoji. Pre tebe su me hvatali za ruku kada sam im trebao biti isključivo oslonac i niko nije mogao da razume kao ti. Hvala ti. Hvala što me voliš i onda kada se samom sebi gadim. Hvala što znaš ko sam i onda kada ja zaboravim. Hvala što me usmeravaš kada na putu od silne tame ne vidim nikakav znak. Hvala ti što o meni ćutiš. Hvala ti što postojiš. Ja sam tu. I biću tu,u kakva god govna zagaziš ti znaj da ću tvoje cipele očistiti i pogurati te dalje,baš kao što si ti mene. Ne želim ti obećavati više ništa. Možda ja nisam tebi ono što si ti meni. Ali,imaš me. Imaš me da plačeš. Imaš me da se smeješ. Imaš me da te slušam. Imaš me da nazdravimo za našu sreću. Imaš me da ispijamo kafe i palimo cigaru jednu na drugu. Imaš me da te razumem,baš kao što ti mene razumeš. I,budalice, nemoj se brinuti kako si svima daleka. Ja znam. I ja sam tu. Sad, i ako Bog da još dugo.

Sta ti je zivot...

      Volim tebe kao osobu . Kao nekog mog. Volim što si jedini uspeo da smiriš ovu divlju reku. Strašno volim ljude sa stavom. Mislila sam da je uvek tako i da mora biti sve po mome. Ali iskreno mislim da je to dosadno. Ne znam zašto mi se niko nije suprostavljao pre s tim da ne može biti sve onako kako ja želim. Ti si drugačiji. S tobom nije moglo onako kako ja želim. To me je još više privuklo tebi. Onda tvoja direktnost,tvoja otvorenost,iskrenost..to volim kod ljudi. Tvoja pažnja. Razumeš. Smiriš me kad sam ljuta. Lako planem. Ti ne. Ti si smiren i umeš sve da rešiš.Ne paničariš nikad. Ne bežiš od problema. Ostaneš da ga rešiš. Strašno strpljenje imaš. Divim ti se. Pogotovo za mene.  Osećam se tako sigurno. Osećam se tako voljeno....
      Ova osecanja su divna,prosto ih je milina citati,izrazavati,osecati.Zivot ne bi bio zivot kada ti ne bi donosio nevolje i bojazni od kojih ces strahovati.U mom slucaju su to godine.Sve je jasno i cisto kada kazem tu rec.Jedna rec krije jednu sudbinu.
      Ja kada sam ga upoznala imala sam 16 godina,sad cu uskoro i 17 da napunim.Sve u svemu neko bi rekao detence,pogledao bi mene i moj sareni rancic ,ubacio u njega 2,3 bombone i sa osmehom bi me pozdravio u skoli.U skoli isti scenario,kako sam bila jedina devojcica,nisam bila razmazena,ali su me profesori tako gledali.Uvek bi mi popustili za ocenu vise,vise paznje posvetili,(ne svi profesori naravno..)A onda zamislim kapiju skolskog dvorista,njena svrha je da udjes i izadjes iz skole.Prolazila sam tuda bezbroj puta.Samo jedan korak me delio od devojcice do zene,samo jedan!Fizicki sam lepa,prirodna devojka istog ponasanja ,veoma vaspitana i solidarna osoba.Nikad nisam bila ''dno dna'' u smislu da sam dovoljan djak,da sam pusila i napijala se.Bila sam primer,a i ostala.Imala sam zrelija razmisljanja,vec planiranu buducnost i ka njoj tezila.Znala sam tacno da cu otici u drugi grad,da me ceka drugi fakultet,drugi ljudi.Zelela sam biti neko i nesto.Uvek sam razmisljala da budem uspesna i obrazovana zena.Misli poput toga da cu biti majka,da kad i gde zelim zasnovati porodicu ,uopste me nisu interesovale.Imala sam 16 godina,kazem opet,zivot je bio preda mnom.Van skole nisam bila tako naivno dete,bila sam ozbiljna devojka,druzila sam se sa drugovima koji rade,slicne stvari koje sam ja ucila,uvek ssam imala sta da radim od lepljenja plocica do pranja sudova.Radila sam sve sto deca ne rade.Bilo mi je tesko da se psihicki stopim sa niskim razmisljanjima,glupim ljudima,prosecnim osobama,koje vrednuju samo jedno da se vikendom napijes,da su knjige glupost,da je kulturu zamenio rialiti i momke koji sve to opravdavaju i gledaju na isto tako jadan nacin devojke,samo radi koristi.Nisam bila svi,imala sam pamet ali i mladolikost deteta,negovala sam to dete u dusi,ali i zrelo koracala kroz zivot.Nekad mislim previse zrelo,pa mi drugarica kaze da sam surovo realna.A onda je on uhvatio tu devojcicu za rucicu i odveo u sumicu hhahhaha..salu na stranu.On,jedna rec,menja sve.
      Slucajno je ta prica pocela,ja cu je nastaviti u optimisticnom duhu.Mladic 23 godine,6 godina stariji od mene.Ako cemo gledati materijalno isti grad zivljenja,stalan posao,dobro domacinstvo.Sve je to imao,Drugar mi je jednom prilikom rekao :''Pa vidis sta on sve ima,bices sigurno srecna.''Vec sam videla da svi gledaju novcanik momka pre nego sto zavire u njegovu dusu.Ja nisam svi.Prica je pocela totalno nasumicno,slucajan izlazak,slucajan zagrljaj ,ruka u ruci..nista nam to vece nije moglo osigurati dal bih ja bila srecna pored njega ili on pored mene.Krenula je ta prica tako divno,zajednicke setnje,onaj simpatican koncert Sase Matica u njegovoj savrsenoj trenerci,razgovori,sve tako lepo,da me je cesto pitao :''da li ja ovo sanjam?'' Gledano sa ljubavne strane ,on je imao ruznu stranu kao i ja.Rekao mi je da je bio povredjen,mislio je da nece vise voleti,..Pogledajte sta sam ja rekla sta zelim u buducnosti,a sta je on meni rekao.I ja sam izasla iz veze,varala sam,bila sam nesrecna.Sa njim sam srecna,On je beskajno romanticna ,a ja ?Naravno da ne,neko bi mi se smejao,ja sam vise duhovita osoba.Ali on je ucionio cudo,ja ujutru izdrzacu da ne odem u WC haahha,iako mi se zuri,samo da bih njemu napisala poruku,daa i to kakvu ROMANTICNU..nestvarno,zar ne,,promenio me je na pozitivno.Ja znam da sam mu pruzila snagu ,mladalacki polet,jer kad ima neko da te doceka posle radnog dana,onako umornog ,pa ti pruzi motivaciju da nisi vise truo,vec da zivis da bi umro za tu osobu,i da ti je lepo sa njom,onda sam se i ja smeskala znajuci da cinim dobro delo.Mnogo je ovde reci,treba da skratim tekst.Ja planiram zivot daleko ,skolu ,obrazovanje,on zeli ljubav u svom gradu,porodicu.Tad sam rekla sta je zivot?Sta ucini,pa ti sve promeni,upises fakultet bices pametna,ostanes bez njega bices nesrecna,i to za ceo zivot !Pa ti vidi Natasa....ili to ipak da prepustim zivotu.

MALO MNOGO FRUSTRACIJE

Masa ljudi,a medju njima i ja se bori protv zla i prljavstine,ljudske prljavstine, u ovoj zemlji sa TIHOM REVOLUCIJOM.Nije bitno kako se zovem ili prezivam ,niti koji jezik govorim vec sta njim izgovaram.Pomenuh prljavstinu,pa reko od kog otpada prvo da krenem?!Hmmm...

Aaa setila sam se :D

Pre koji dan,odnosno 5 avgusta su svi oni,a ima ih dosta koji su voleli i vole Merilyn Monroe slavili 53 godine od smrti slavne glumice.To je bila zena ciji je korak bio ispred svih koraka koje stvaraju danasnje zene.Ona je samo jedan od primera kako holivud nije zarazio ljudski mozak za razliku od danas gde je ljudska glupost predvidjena pohlepom zarazila svet.Holivud je svet slavnih,tu spada filmska industrija.Kad smo vec kod umetnosti,propala je ,knjizevnost ,slikarstvo ..itd.To pametne ljude pojede,i glas ljudi koji su svesni toga nije bas primecen u sirokim masama.Politika se zasniva na kradji,tu se prilepljuje i zdravstvo i mesto prirodnih lekova koji lece rak,tumor na mozgu(kao npr krv od kornjace) itd..su zabranjeni jer to nije isplativo,farmacija na tome ne bi zaradila i tu nema profita.Masa glupih ljudi ne zna za to,lekovi su preskupi,a cekanje za operacije je dugoo,ljudi su nerazumni,lekari rade po propisima,propisi su stvoreni tj zasnovani na profitu ,taj profit se vraca u prljave ruke.Sve se okrece kao ringispil.Ja ne znam kako neko a da je pri zdravoj pameti,da mi kaze da je to u redu.To gledam ocima,kakvim mnogi nemaju,jer ljudi se zadovoljavaju malim stavrima,fakultet ,stalan posao,plata koja je kao velika,da li su srecni-NISU.Idu godine napred,nasa zemlja ide unazad.To se odmah vidi,u skoli ,medju drustvom,na televiziji...Rec SRAMOTA ne postoji.Ljudi su napunjeni egom,a ne znajem.I jos uvek se divim ljudima,koji poseduju samoo ono sto mogu uvek poneti sa sobom-nauce jezike,posete zemlje,upoznaju ljude.Njihovo pmacenje je njihova putna torba.Ne zadovoljavaju se propalom firmom i jos godim drustvom.Oni idu dalje i dalje i teze ka novim stvarima.Ja gledam zemlje kojima je oduzeto sve,u smislu na kakvoj teritoriji zive i kakvo je uzasno vreme,pola godine neco ,pola dan,npr.Ali sistem drustva je divan.Zamislie sve te Srbe u okruzenju,koje je prihvatio drugi narod..a mi sa divnom klimom i prostranim ravnicama i masom kvlaitetnih stvari zivimo u bedi.To se odmah vidi,dete iz sela je vaspitanije nego dete iz grada..Kakva starleta,to je dno dna.Dame ne pokazuju srednji prst ,one namignu a poruka ostane ista.Ako se tetoviraju ,one to rade zato sto je licno,njima licno,a ne zato sto im to podize cenu.Ne smeju se kroz zube,vec glasno ,jer iskren osmeh nema cenu.One ne idu u grad da bi bile vidjene i napiju se tek pod kriterijumom,one idu da bi se provele zarad sebe i znaju kako se treba ponasati i u kojim granicama piti.Pozoriste ne obilaze ili samo posecuju ,one mu se stalno vracaju.One ne mastaju cuda,vec ih stvaraju.Ne trce oni za momcima i ne patetisu,vec momci trce za njima i umeju sa njima da se vode,pricom i samopouzdanjem,ne kao neke da odmah udju u krevet itd. 

Gledam brakove i decu koja su zrtva njih,zrtva loseg braka.Medju njima sam i ja i ljudi nisu svesni kako to pojede dete.Ubije.

Previse frustriranih reci sam izgovorila,i bar ne budite vi takvi,pudite pozitivni.I ja cu.Budite okruzeni ljudima koji vrede,u zemlji koja vredi,al za ovu se nadam da ce u buducnosti to biti.

Trudićemo se ,onako kako se trude voljeni

      Ona je tog jutra bila poprilično tužna.Razočarala se u mene.Ti osećaji su stvorili depresiju što je bilo veoma rizično za njeno malo,brzolupajuće srce.Video sam da je nemoćna,da više ne može i da će svakog minuta reći da odustaje.
      Usne su joj modre i suve,gotovo nestvarne.Prošlih dana sam izuzetno malo spavao,gotovo nimalo.Ona je tih dana izgledala isušeno,sa očima upalim,skoro izgubljenim u dupljama.Oči su joj izgubile nekadašnji sjaj,ali izražavaju molbu koja je upućena meni sa nadom da ću je ispuniti i da ću malo više pridati značaja njoj,mojoj voljenoj.Mučila su je ta osećanja,a mene su dotukle obaveze.Radio sam u dve smene,ujutru u firmi a posle podne kući.Teško mi je bilo .Taj posao mi je bio odskočna daska za nešto bolje.Onim divnim osećanjima i lepim rečima koje su trebale da budu upućene njoj,nisam pridavao značaja ,jer su mi se na izgled,činila prosta i svakodnevna.Ne bih promenio svoja razmišljanja dok nisam uvideo kakva je zapravo,trula!
      Rezonujem da se čuje neki zvuk...zvuk mog telefona.I najzad ona koja me zove:-Dušo,možeš li da razgovaraš?-Ejj,bre..,zar sad?!Znaš da sam u gužvi!-..I sam ne shvatam kako sam uspeo tako da se proderem na nju.Počeo sam da gubim kontrolu pričanja.Ona je prekinula razgovor.Otišao sam da spavam,nisam imao snage ni za šta.
      Par dana kasnije imala je uobičajenih problema sa učenjem,ali je ipak znala sta treba da radi.Njen život je bio obojen borbom za popravljanje ocena.Nekada je bila toliko time obuzeta da nije ni obratila paznju na moje poruke.
      Shvatio sam da onog trenutka kada sam počeo da radim i da zaradjujem za sebe,da sam postao svoj čovek,ali nisam uvideo da sam postao robot,bez osećanja i osmeha.Vratio sam se sa posla pre ponoći.Kuća je mračno tiha kao da očekuje samo mene da je održavam.Uveče kada sam razgovarao sa njom stvarno sam uvideo da sam je povredio.Njene reči su bile kao šamar koji sam tog dana pretrpeo,a traje i danas.Pričala je izuzetno plahovitim glasom.Jedva sam je čuo.Razgovor se završio kao i prethodni.
      Danima je bila obuzeta neodoljivom potrebom da zaplače.Dodirivala je svoj grudni koš,misleći da je tu nekada nešto i boravilo.Zapravo ne mislim na osećanja.Izvršila je operaciju krajnika,bolelo je ,ali mi se nije žalila.Govorila je da joj je dobro.
      Imala je neopisivu volju,da se oseti voljenom.U njoj se ogleda dete veselog duha.Želela je šetnju kraj reke ,ili pak nešto njoj milije.Ja bih pomutio njenu sreću,a mesec bi se ljutio zbog toga i stalno bi pljeskao reku svojim rukama.Ona bi se smejala tako glasno da bi se čulo do zvezda.I one bi se smeškale ,tiho,lako podrhtavajući.Reka bi bila tiha i mirna,čak bi i prkosila vetru,ali ja bih ipak bio siguran da u tom momentu ona se ne bi istrgla iz mog naručja.Razmišljao sam o svemu,o njoj,o nama...I siguran sam da na ovom tlu živi neko ko kroti reke,kao i moje misli.To je ona!
      -Da li će ova teskoba ikada iščeznuti?-zapitala me je.  -Nagni se na moje rame...svako ko diše,kasnije i umre.Trudićemo se,onako kako se trude voljeni.-
Pa je tako i učinila.

SREĆA

Mnogi ljudi će vam reći da nećete uspeti.I to je tačno,
gledano u globalu.Pljuvaće Vas,gaziti i ogovarati mnogi.
I smejaće vam se jer ste drugačiji.I Vi ćete plakati,normalno-
bićete povredjeni.I nećete uvek biti u pravu.Pomislićete
nekad da niste dovoljno lepi,mršavi ili zgodni.Pašće vam
i na pamet da ste glupi.Ugledaćete nepravdu u školi i u
društvu.Promenićete sistem vrednosti.Pomislićete da je loše
dobro.Krenućete putem većine.Umrećete u većini.Radije
ćete se smejati sa tugom,nego svadjati sa srećom.Postaćete
iskompleksirane osobe,na koje utiču mediji i društvo.Vreme
će vam mahati i smejati se,ali biće kasno.Jer to isto vreme
se priseća vremena kada si ti ,ja ili bilo ko drugi koji čita
ovo bilo srećno.To je ono biće sa pravim JA!Takve ljude
sreća ne zove,jer se oni zovu sreća.Njih ljubav grli,dok
im se u pozadini smeše iste one iskompleksirane osobe,
zvane nesrećom.Pitajte sreću kako živi,slobodno.Pitajte
voljene parove,zašto su srećni,zašto nisu potpali pod moral
društva,pitajte pticu koja slobodno leti,zašto nije u gnezdu
kao i ostale ptice,pitajte slikara zašto stvara dela iz svoje
glave a ne zato sto mu je drustvo nametnulo neke ideje..Zato
što su srećni i baš ih briga za druge,jer je njihova sreća 
isključivo stvar njihove odluke,a na to se prilepljuje i ljubav i
radost i smeh.Mi srećni ne moramo puno o tome da pričamo.Nemamo
vremena,jer moramo da živimo.

DODJI MENI

Zakucaj na moja vrata kad god ti lose krene,
znas da uvek možes da racunas na mene.
I kad ti nije dobar dan
i kada te muce java i san,
znas koga ces zvati ,
da ti muke skrati,
da ti smiri strasti,
i da ti vrati osmeh iz starih dana,
lepi moj takva su vremena sada.
I kada lupis sakom od sto ,kao da je kraj,
i kada ti bude tesko bilo,
sto se sve tako dogodilo ,
ti ka meni probaj poći,
sa nadom da će neki bolji dani doći,
oni dani,suncem obasjani.
Moja ljubav je lek koji tvoje boli leči,
a osmeh je tu da tugu spreči.
Da budeš opet svoj,snažan i jasan,
i da te ne peče nijedna rana,
da budeš opet moj život na koji sam ponosna.
Da te odvedem daleko od svih,
od mržnje i boli,i da ti pokažem kako se voli,
i da ti kažem da me misli ka tebi vuku,
dok me ti držiš za ruku,
nedajući me nikom,
znajući da se samo tako osećam voljenom.
Sačuvaj ljubav za mene,
nemoj nikada da uvene,
ja ću moju samo tebi dati
i nikada te neću izdati.