Znam da je pored mene osetio to savrsenstvo.

Bio je zarobljen, oduzet, iznenađen i osvojen. Ne mojim izgledom, već inteligencijom, hrabrošću, dobrom pričom, smišljenim provokacijama. Svideo mu se moj stav, nasmejanost,vedrina kao i sama činjenica da posedujem petlju da mi se suprostavim - inspirisala ga je da nastavi. Više nije obraćao pažnju na moju lepotu,  lice, oci, već ga je hranio moj izazov, probudila sam onu pritajenu uobraženost u njemu, koju je oduvek skrivao. Nesvesno sam ga naterala da priznam da smo isti. A to ga je nerviralo. Mnogo. Mislio je da tako pozitivnu dozu bezobrazluka imam samo ja. Na trenutak sam ga naterala da se oseti kao kralj, a ustvari  postao je bednik. Jedini problem je  to što on jeste  bednik, ali pored mene je  osećao savršenstvo.

GORAN SPAVA

 Rasli smo zajedno,igrali se pod istim drvetom,zajedno smo išli u školu,zajedno provodili odmore,bili smo drugovi a klinci su nam se rugali.

Oboje smo otišli nebu pod oblake.

Više se nismo igrali,ali smo i dalje bili zajedno na utakmicama,na terenu,pod koševima…Ti si čitao moje pesme:..”    Ti mala imaš nešto u sebi”-uvek je bio tvoj komentar.

Divila sam se tvojoj spretnosti sa košarkaškom loptom,ali ti to nikada nisam priznavala.Popodne smo pisali zadatke i učili.Znao si me pozvati sa balkona i reći:”Čuj mala,analiziraj mi ono delo Cvrčak i dobićeš sladoled”.                                   -

Bili smo prijatelji ili pak’ nešto više.

Glasno sam ti vikala volim te i ti si mi to uzvraćao.Osećala sam to po rođendanima,poljupcima..oni nisu lagali,zar ne Gorane?

Tog leta otišla sam na more.Ti si trebao otputovati posle mene,a na rastanku sam ti rekla:”Bled si Gorane,mora da si umoran od učenja,odmori se.”Ti si se samo nasmejao i podigao moj kofer unoseći ga u vagon.Dugo sam ti mahala.Slala sam ti razglednice i nadala sam se kad se vratim da ću un svom sandučetu naći brdo tvojih,ali prevarila sam se.Kada sam se vratila sa mora,tog kišnog jutra tvoji prozori su bili mrtvi.Ja se nisam smela usuditi da te zovem.Noć je sporo odmicala u prošlost,a jutro je donelo novi udarac.”Goran je u bolnici!”“Ne,to nije ništa mala.Uskoro ćemo opet igrati košarku i dugujem ti sladoled za Cvrčka”-bile su to tvoje reči.Htela sam verovati u ono što si mi pričao.Dani su prolazili.Počela je nastava.Ti si se oporavio,i dolazio si u školu.Nastavili smo pričati o knjigama,domaćim zadacima…Sladoled se već dugo nije prodavao u poslastičarnicama,a ti si se opet razboleo i opet si ležao u bolnici.Osećala sam da mi umireš pred očima,a da ti nisam mogla pomoći  i ipak, kada se oporaviš , ima da mi platiš  sladoled za Cvrčka.

Kosa ti je počela opadati,oči su dobile čudan izraz,u njima nije bilo sjaja.Tog jutra sam te posetila u bolnici.Prepričavao si mi poslednje formule koje su ti ostale u glavi.Poslednje reči tvoje bile su:”Mala držim ti palčeve za pismeni!”

Vraćajući se iz škole,tog kišnog i tmurnog četvrtka,preskakala sam po tri stepenive žureći prema tvojoj sobi.Naglo uhvatih bravu:”Gorane dobila sam peticu iz fizike!”Sestra je stajala pred vratima i zaklanjala mi pogled:”Goran spava!”Kod kuće je neka čudna žurba.Kroz Goranovu sobu prolazi mnogo ljudi,ulaze i izlaze.rekli su mi da je Goran umro!

Otišao si tiho pred svitanje prolećnjeg jutra.Svi su plakala,a ja sma ćutala.Svima si izjavljivao saučešće,a meni koja te je najviše volela,nisu!I nesvesno sam tvrdila da nisi umro,već da spavaš.

Dobijam i sada petice iz fizike,sladoledi se opet prodaju u poslastičarnicama i igrališta su puna,odzvanja košarkaška lopta asfaltom..A ti spavaš..Žao mi je što ovo nije pesma,onakvu kakvu si ti voleo.

♥

Najbolji su muški prijatelji. Sa njima možeš pričati o bilo čemu, zezati ih, a da se ne naljute, vređati ih, a da znaju da ne misliš ozbiljno. Možeš se lepo zabaviti i nasmejati, shvatiti neki njihov način razmišljanja, dobiti iskren savet, a najvažnije od svega možeš reći svoje iskreno mišljenje, dobiti pravi muški zagrljaj i biti sigurna da te neće izdati....♥

Ja ne umem da volim

Ja sam jedna od onih devojaka kojima je bitna samo avantura,a ne ljubav.Sa svojih 17 i kusur godina nisam imala nijednu malo ozbiljniju vezu.Danas sam sa jednim,a sutra bih mi on vec dosadio.Znala sam da se mesecima borim da osvojim nekog momka a onda,kada budem sa njim shvatim da mi je on bio samo hir.Nisam verovala u one tipicne price u onim velikim ljubavima i smejala sam se onima koji su mi pricali da ti noge klecaju kada sretnes pravu osobu.Ja sam avanturistikinja,vecito zeljna zabave i novih poznanstava.Nikada nisam rekla Volim te i sa podsmehom posmatrala svoje drugove koji su mi neretko pricali o svojim ljubavima.Za mene je postojala samo jedna vrsta ljubavi.Telesna.Bilo mi je bitno samo zadovoljstvo.A osecanja?U mom zivotu za nih nije bilo mesta.

Ali,ni dan danas nisam upoznala osobu koja bi promenila moja shvatanja po kojima bi me ljudi smatrali nenormalnom i ne bi me cenili.Ali jedan  prijatelj rekao mi je jednu veoma bitnu recenicu koja mi se godinama prevrtala u glavi probudila moja razmisljanja.Ta recenica glasila je:''Ljubav je smisao zivota!''Ta recenica je bila dovoljna da promeni neka moja razmisljanja i shvatanja,ali ja jos nisam upoznala osobu koja bi mi promenila zivot i dokazala da je ta recenica tacna.

Marchelo-Zasto ljudi grese?

Ljudi cesto grese oko toga sta je podrska

misleci da je ti aplauz kada se slavi pobeda.

Za sta ce mi bodrenja

kada ne mogu da steknem ordenja.

Cemu rame za plakanje

kada je vreme osmeha?

Sve moze sem tada al'kada si sam

kada krene lose,kada je mrak dna i jak jaz

izmedju mene i volje-onda,i samo onda

vredi iskren stisak ruke i tople reci koje posvetu kruze,

ali ti ih najbolje kazes,moj iskreni druze.

Sustina zivota

Oduvek sam se trudila da budem da budem ono sto jesam,ali nisam uspevala.Nstojala sam da inpresioniram druge,vodila pametne razgovore,udovoljavala svojim roditeljima,bila primeran djak i istovremeno koristila sve sto mogu da dodjem do svog cilja.Uvek sam krcila put sebi krvlju,znojem,suzama i snagom volje,ali sada vidim da sam izabrala pogresnu metodu zivljenja.Moj san nije zahtevao nista od toga...trebalo je samo da mu se prepustim.

Kako sam izgubio osobu koja me je najvise volela?

Ubijao sam je svojim ne javljanjem,i time da danima,nedeljama i mesecima joj nisam odgovaro na poruke,ali mogao sam,odlaganjem nasih sastanaka i zajednickog vremena koje trebalo da bude posveceno,nama dvoma ....Ja nju nisam mrzeo,nego sasvim suprotnog od toga,voleo sam je,ali nekako sam voleo da trci za mnom,da mi se javlja stalno,da me cima ,a da joj ne odgovaram.Nekako sam vole da trci za mnom,siguran da joj to nikada nece dosaditi.Ali ona je mesecima bila ubedjena u cinjenicu da je volim,a to sam iskazivao kroz minimalan broj recikoje su se odrazile u par poruka i poziva.Nije imala jasne dokaze u mom zivotu,posto sam ja ziveo  daleko od nje, niti o tome  da li su moja osecanja,prema njoj iskrena..Ja sam je malo receno,iskoriscavao,igrao se sa njeinm osecanjima ,ali sam je voleo i gotivio zbog zajednickih interesa i zelja...SaDa posle mnogo meseci

znam da su joj falile moje poruke,na koje sam trebao da odgovorim,a nisam,pozivi na koje se nisam javlajo,prazni dani provedeni razmisljajuci o meni.Sada shvatam da sam joj nedostajao ...

Znam da ga volis

Znam da ga volis.

Odakle ti to mozes znati?-Pa znam.

Vidi se to!Znam da mislis,na njega kada krenes spavati i kada se probudis.Znam da svaki propusteni poziv nadas se da je od njega.Znam.Znam da trazis razloge da mu oprostis za sve sto je uradio,i da ga opravdavas ljudima.Znam da te boli kada vidis da mu ide bez tebe,a ti jos ne mozes nastaviti dalje.Znam da ti nedostaje svaki dan,minut i sekunda provedena bez njega.Znam ,to se jednostavno vidi.Ispod tvog osmeha-cuvas suze u ocima jer to boli.Znam.