Susret jedne mladosti

Život nas je te sedamdeset i neke odneo na razne strane.Spoznaja nezavosnosti je bila tako primamljiva,neodoljiva,a mi svoji ljudi.Neki su učili još po nešto,a neki draž dinara svojom rukom,zarađenog osetili.Neke stare ljubavi krunisane,nove zasijale,a neke traju.Postajali smo ljudi sa životnim iskustvom,porodicama,ozbiljni,sve bliže sredovečnosti.
Zaborav je oko nekih mrežu počeo da plete nekom trag zaneo,bio je neophodan susret,osećalo se to danima.
Septembarski dan suncem okupan,zlatom posuti trotoari grada naše madosti.Sve je tako poznato,a tako strano.Prepoznajemo se u svakom koraku,kamenu,izlogu,školskoj klupi.U klupi sa nekom borom više,sedim vlasima protkana kosa.
Isti su to osmesi,oči,glas,kod nekog dublji,ili nešto tananiji,mekoću zrelosti spoznao.Kilogrami su,čini se,balast,ali i potvrda godina minulih,života iza nas.U tišini kraj humke mrtvog druga sa čijeg nas spomenika gleda lice sa slike maturske,u svakom deliću svog bića osetismo,da smo đaci,oni isti đaci zbog nenaučenih lekcija,zbog crnih kecelja kod kuće "zaboravljenih",zbog svake male laži i šetnje ulicom,zbog cigarete popušene..
Orosiše se oči suzama zbog mladosti koja tu pred nama počiva,života u dvadeset i drugoj,prekinutog ,peku suze zbog nekih minulih,slatkih vremena.
naviru sećanja,palve nas toplinu šireći,ostavljajući treg tuge.Rascvetavaju se i ko latice cvetova padaju priznanja,istine,davno nekad skrivane,u dnu duše,raskirulju se tajne i gube svoje draži stičući vrednosti nove.
Ta davna sedamdeset i neka,borba sa ocenama,prvim ljubavnim jadima,gladna znanja,uzmiče pred devedesetom bremenitom životnim radostima,teškoćama,nabreklom zrelošću,stasalom,onom koja u ime svih nastupajući očekuje mnogo.
Te večeri,tihe,zvazdane,uz jecaj violine i tihi žubor klavira,zaboravismo da smo se rastajali.Bih smo ponovo na pragu zrelosti ili tu negde,šašavo razdragani,beskonačno mladi,bismo samo svoji,jedno veliko mi.
Te noći septembarsko vreme je stalo u trenu da bismo sa novim danom shvatili stvarnost..
Život nas je te sedamdeset i neke odneo na razne strane.Spoznaja nezavosnosti je bila tako primamljiva,neodoljiva,a mi svoji ljudi.Neki su učili još po nešto,a neki draž dinara svojom rukom,zarađenog osetili.Neke stare ljubavi krunisane,nove zasijale,a neke traju.Postajali smo ljudi sa životnim iskustvom,porodicama,ozbiljni,sve bliže sredovečnosti.
Zaborav je oko nekih mrežu počeo da plete nekom trag zaneo,bio je neophodan susret,osećalo se to danima.
Septembarski dan suncem okupan,zlatom posuti trotoari grada naše madosti.Sve je tako poznato,a tako strano.Prepoznajemo se u svakom koraku,kamenu,izlogu,školskoj klupi.U klupi sa nekom borom više,sedim vlasima protkana kosa.
Isti su to osmesi,oči,glas,kod nekog dublji,ili nešto tananiji,mekoću zrelosti spoznao.Kilogrami su,čini se,balast,ali i potvrda godina minulih,života iza nas.U tišini kraj humke mrtvog druga sa čijeg nas spomenika gleda lice sa slike maturske,u svakom deliću svog bića osetismo,da smo đaci,oni isti đaci zbog nenaučenih lekcija,zbog crnih kecelja kod kuće "zaboravljenih",zbog svake male laži i šetnje ulicom,zbog cigarete popušene..
Orosiše se oči suzama zbog mladosti koja tu pred nama počiva,života u dvadeset i drugoj,prekinutog ,peku suze zbog nekih minulih,slatkih vremena.
naviru sećanja,palve nas toplinu šireći,ostavljajući treg tuge.Rascvetavaju se i ko latice cvetova padaju priznanja,istine,davno nekad skrivane,u dnu duše,raskirulju se tajne i gube svoje draži stičući vrednosti nove.
Ta davna sedamdeset i neka,borba sa ocenama,prvim ljubavnim jadima,gladna znanja,uzmiče pred devedesetom bremenitom životnim radostima,teškoćama,nabreklom zrelošću,stasalom,onom koja u ime svih nastupajući očekuje mnogo.
Te večeri,tihe,zvazdane,uz jecaj violine i tihi žubor klavira,zaboravismo da smo se rastajali.Bih smo ponovo na pragu zrelosti ili tu negde,šašavo razdragani,beskonačno mladi,bismo samo svoji,jedno veliko mi.
Te noći septembarsko vreme je stalo u trenu da bismo sa novim danom shvatili stvarnost..
(izmišljeno)

Jedan sasvim običan razgovor

Zazvonio mi je telefon. Bila sam umorna od knjiga koje sam tek počela listati. Kažem listati jer sve što sam pokušala zapamtiti nije išlo.Bacila sam i elektrotehniku i elemente,sve sto mi se naslo po rukom. Kao da je odletelo u vazduh.Čuj kao haha.. Ovaj zvuk telefona kao da je bio to što sam čekala. Još ona. Osoba sa kojom mi uvek prija razgovor. I nakon dugih pričica odlučila sam da joj nešto kažem...

Hej znaš mila kad sam ti pričala da bih volela pronaći nekoga da me zagrli jako, podrži, da sluša otkucaje moga srca upućenih njemu? Eh, nije da sam u tome uspela, ali drugi koji znaju moju priču kažu da sam pronašla. Ja ne verujem u to. Pričala sam ti o čemu se radi. Možeš pretpostaviti.

„Ma mogu, znaš mene. Sad nešto hoću da ti kažem. Znaš šta ja vidim u celoj vašoj priči. Vi ćete biti zajedno. Vi ste jedne zarobljene duše, kamena srca, koja će se otopiti jedno za drugo.“

Ma daj  šta pričaš.  Ne moraš me toliko ohrabrivati. Podizati moje samopouzdanje tako nekim šalama. Drago mi je da imaš takvo mišljenje, sve to zvuči jako lepo, ali ne ide to baš tako. Neko ko je prijatelj i ne osećaš nešto više, kako možeš biti s njim?

„Ma nema šta ne bacam i u šta trenutno ne gledam, ali to je nebitno. Nego draga moja, znam ja. Ja sam ti čisti primer takve veze. Nemoj da misliš da će tebe to zaobići. Čak šta više vi ćete mi biti bolji primer. Pre ćete shvatiti to, nego što smo nas dvoje shvatili. Veruj mi. Dobro zapamti to šta sam ti rekla.“

Znaš, u neku ruku mi nije ni bitno više. Ionako sam na životnoj raksrsnici. Počela sam da se igram sa sudbinom. Pa ko koga pre pobedi. Ona će mene, znamo to. Ali veruj zanimljivo je. Uvek sam bila ukočena u životu i mislila sam šta će neko reći na te moje postupke. Dok nisam shvatila da ustvari mene ničije mišljenje ne zanima. Radim  kako hoću,kome se sviđa uz mene je, kome se ne sviđa nije ni blizu mene. Meni još bolje. Nego da ja tebe više ne davim ovim mojim glupostima. Promeni temu živa bila.

... i tako smo se prebacile na  još po neku, ne samo na jednu temu, i razgovor se prekinuo. Kako se osećam bolje, inspirisano. Volim razgovore, nažalost baš tada ne traju dugo, koji razbiju moje primitivno razmišljanje, navedu me na šire puteve i onda ostave da uživam. To je nešto što nikada neću odbiti. A sada, ova olovka bi trebaa da se malo  odmori. Jer mislim da mi je inspiracije vrelo veliko pa ću ga uskoro opet uporebiti. Ne bi bilo fer da ga toliko umaram. Slatki snovi olovčice moja. Uskoro ćemo se opet družiti...

Lepirići u stomaku

Dragi leptiriću,

U ovoj  hladnoj noći, poželela sam da si tu. Da me rečima utopliš, pogledom nasmeješ. I da, poželela sam da nekome tiho šapnem koliko mi nedostaje, ali ono najiskrenije iz srca. Ode godina,a sa njom i moja najbolja drugarica.Nema više oslonca,kao da mi je neko srce iz grudi iščupao kada je otišla bez ijedne reči. Moj najbolji drug trudi se da srce vrati na pravo mesto,da me uteši i nasmeje.On zapravo nikada nije otišao od mene,a mnogo toga mu dugujem.Sve je to duboko u meni skriveno.Mislite da ja ove reči iznosim na svetlost dana? Oo ne,jer taj divan sucev zrak obasjava jedno naizgled hladno,ali u duši čisto biće. Teško da takva osećanja mogu  isplivati pred svakim. Treba doći neki spasilac sa obale najlepšeg mora i pomoći mi da se osećaji spase. Da se ne utope.

Krenula sam  da ti pišem ovo pismo sa željom da stigne tamo gde mu je i mesto. Do tvoga srca. Staviću ga u bocu, ali ne od stakla. Puknuće. Staviću ga u bocu koju godinama je pravilo moje srce samo da bi ovo iskreno pisamce otplovilo ka tebi. Pisaću ti na kraju i adresu da znaš gde da se pojaviš ukoliko poželiš. Ne brini, čekaću te. Čekam te već unazad toliko mnogo godina, da mi se baš ovde nekako dopalo. Ima ljudi sa istom sudbinom, a valjda se sa takvima uvek možeš udružiti.

Neću dužiti. Premalen je list da bih pisala sve što poželim. Čekaću odgovor tvoj i moliti onoga koji upravlja svime na ovoj planeti, da usmeri moju bocu sa pisamcem na pravu adresu. Tebi suđenom. 

Ne trebaš da mi ti da mi govoriš o tome kakvi su muškarci.
Da, imam šesnaest godina. Da, neiskusna sam.. Ali imam sestru.
Znam ja dobro, ne trebaš mi ti da me učiš o životu, o obavezama.
Da, imam šesnaest, ali imam i čitavu hrpu knjiga na svojim leđima.
Imam papire, nesredjene kućne probleme, knjige, i znam kako se zavrću sijalice i kuda kroz moju kuću prolazi struja. Znam, ne pitaj me kako.
Ne uči me o životu, ne znaš kakav je moj bio. Ne poznaješ me toliko dobro.
Ni ti, niti ovaj do tebe, niti ovaj koji je tri koraka iza vas dvojice.
Isti ste mi, ma ko i oni u školi,knjižari,na ulici....i bilo gde drugde,tako prosecni i nebitni.

I ne želim više ni jednog od vas, haha, ne želim da volim.
Želim da se zabavljam i ne razmišljam, da ne uzimam telefon u ruke, jer mi se može, da budem ona stara. To mi najbolje ide.

Imala sam ljubav a bila sam i bez nje . Ništa posebno. Niti jedno niti drugo.
Bacila sam sve u vodu, gubila sam hiljadu puta sve,sve stavljala na kocku,ali sada se vracam na staro. Uspomene sada postoje uprljane tvojim neiskoriscenim i očajnim potezima.. Uspomene koje su mogle biti najljepše, eh..

Rekao je da bežim od nas.. Nisam pobegla. Otišla sam. Sasvim dostojanstveno. Pokupila sve svoje, ostavila ono što sam poklonila i uložila i stekla, uzela samo svoje prvobitne osobine. To je to.

Ne planiram sada, ne planiram nikada, onako tupo voleti, dati sebe i to bezuslovno.
Ne.  Jer se još uvek ne isplati.
Zato ću se malo igrati mačke i miša, malo se dosađivati, malo osvajati i dozvoliti da budem osvojena. Sve je to tako slatko, zanimljivo.
Ali ništa ozbiljno.

I ne, to nije zato jer ga još uvek volim.
To je jer više nikoga ne želim da volim.

Ti si deo mene

Gledala sam ga s nekim divljenjem, cudjenjem.. Ne znam ni ja sam sta sam osetila. Ali znam da je bilo jace od one prosecne emocije. Nije to bio onaj osecaj kad se samo zaljubiš, oni leptirici o kojima  pesnici pisu, nije ni bio onaj osecaj gladi i zedji za muskim telom, bilo je to blize nekoj strastvenoj hipnozi. Njegove oci obuzimale su svaki centimetar moga tela, svaki tamni cosak uma.. Bilo je nestvarno. Cekala sam kad ce me neko ustinuti, ili kad ce mi alarm zazvoniti da krenem u školu. Medjutim, nisam sanjala. On je stajao ispred mene, mocniji od bilo kog momka, jaci od bilo koje emocije, ne odvajajuci oci od mojih. Zeleo je da tako stojim dok ne umrem, da disem za njim,Bila sam ja  njegova, ali kad bolje razmislim nista vise od  obicnog pogleda nije bilo medju nama. Od glave do pete, njegova. Obuzeta carima pozude, one najjace. Nisam bila svesna svog izgleda dok se nije glasno nasmejao i produzio dalje svoj hod,dok sam nepomicno stajala na ulici. Otisao je.Osecala sam se prosecno. Osecala sam se uzasno. Bila sam podvrgnuta njegovoj igri. Zaigrala sam s njim, pokusavajuci razumeti pravila, ne shvatajuci da ne mogu pobediti. Koji sam ja idiot.
Tako je bilo i sa svakom. Niko nije se nije mogao kontrolisati pred njegovim pogledom. Kao da je imao neku cudnu moc gde svako zensko pada pred njega, moleci je da ga dodirne. Kad bi skupili u jednu kutiju misljenja svih zena s kojima je bio, dobili bi isti zakljucak; Medju svima njima,mene nikad nije zaboravio.
Probudila sam se ujutru osecajuci se jos gore nego sinoc.Otisla sam u skolu, kao popisana, Razmisljala sam i tada i  nisam mogla shvatiti sta to devojke vide na njemu..Prosecan muskarac, dobrih godina, jos boljeg novcanika.. Ali opet, morao je imati neki sarm. Nisu to bile 2 djevojke, vec 5-6 djevojaka SVAKU NOC. Morao je posedovati neku moc zavodjenja. Lampica, bas kao u crtanim filmovima, mi se upalila iznad glave. Sarm, moc zavodjenja.. Onaj osjecaj hipnoze mora da je tako nastao. Nije posedovao lepotu zbog koje bi obaraao zene s nogu, ali oci.. One su svaku koju pozeli, obarale s nogu. Nakon 2-3 sata dubokoumnog razmisljanja, odlucila sam ga naci i veceras. Odlucila sam saznati po cemu je toliko poseban. Odlucila sam momka najtrazenije robe u mom srcu naterati da pozeli mene.

Plakala je. Svaku noc je plakala pokusavajuci da sakrije. Iskreno pokusavajuci da sakrije. I nisam je nikada cuo, ni jednog jecaja niti uzdaha,fizicki je bila smirena,nasmejana, ali kada bi ustala do kupatila ugledao bih mokar jastuk. Toliko mokar da bih pomislio da su u njemu utopljene sve suze ovog sveta.
Nije bila srećna.
Nas odnos, nasi snovi, ono sto smo jedva cekali, pretvorilo se u cutanje, po koju jutarnju i vecernju rec, kafu koju je uvek ona pravila i retko kad nacrtani onaj istinski blesavi  osmeh na licu po kojem bi rekao da je sve moje srećno.
Nas krevet je postao pustinja. Bio je za nas dvoje zajedno, a spavali smo odvojeno na njemu. Krevet u kojem smo trebali provesti najljepse, najromanticnije, najburnije trenutke ljubavi postade jedna tuzna disharmonija.
Kunem ti se, ujutru kad bi je video kako se dize iz njega u beloj pidzami, u majici ciji su tregeri lezali na njenim krhkim, mrsavim, slabim i umornim ramenima, u meni se nesto cepalo. U svojoj utrobi osetio bih toliku bol da bih od tuge i od ceznje za njom, najradje je zagrlio toliko jako da bi me molila da je pustim.
Nije bila srećna.
Nisam ni ja.
A voleo sam je.Mnogo sam je voleo.

Zamagljeni prozori,minus napolju. Sve se počelo smrzavati i sve je već odavno pusto. Tanka je linija izmedu hladnoće i belog praha kojeg nazivamo 'sneg'. Gledam kroz taj zamagljeni prozor, naprežem oči a,napolju tišina,praznina,sve utihnulo. Mnoštvo sveća,knjiga u ruci,naslonjena desna ruka na crnom stolu i kamin ispred,u kojem vatra pleše. Pucketaju drva,i iskre lete na sve strane. Prelepi pogled,toplina,kao da je ona hladnoća jednostavno prošla. A zapravo još nije ni počela. Još nije zabelilo, još nas nije pokrio taj beli prekrivač,taj prelepi dijamant. Decembar skoro na izmaku a već hladno je... Onako detinjasto priđes prozoru i puhneš u ono staklo samo kako bi ga još više zamaglio da bi mogao nešto da nacrtaš. Neprocenjivo! Možda ova hladnoća i nije tako loša,zapravo možda je dobra,ko zna vreme će pokazati.Kako god ovih dana hladnoća je opasno zakucala na vratima i čini mi se da ima samo jedan metak,nazalost i taj jedan je dovoljan da nas ošamuti. Evo još malo pa kraj decembra i taj famozni januar na pragu,a sve tv kuce se vec uveliko pripremaju za Božić i Novu godinu.Koka kola reklama je počela,što može značiti samo jedno! Ali dajte ljudi, ohladite malo,imate još malo,ja mislim da ćete uspeti organizovati sve to. Ljubav,prijateljstvo,život sve to u paketu sa decembrom,snegom i putovanjem. Kad sam već kod tog putovaja tek bi to trebala da bude fantazija,pa se nekako nadam da će se ostvariti ali ne brinite na vreme ćete biti obavešteni. Moram da idem,kasno je zapravo kad bolje razmislim onaj Vremeplov se neće sam pročitati a što više čitam to sve mi više pitanja kruži po glavi. 

Ne mere se ulice kojima hodaš koracima ljudi koji te korake (više) ne dele sa tobom.
Da li je bitno što smo prokleti, prokleto bolimo jedno drugo, što mi pratiš svaki korak, što ja, čak i kada ne želim, saznam svaki tvoj?
Ili se zavaravam da ne želim.
Zavaraću se da se ne zavaravam. Mislim, lepo zvuči to. Ne zanima me šta on radi i kako je.

Ne mere se ulice gore navedenim koracima, istina.
Problem je što si nekada davno već izmerio sve ulice svog sveta, dosadašnjeg sveta. Pa moraš proći pored i kroz ulice prvog poljubca, ulice prvog podeljenog osmeha, svih ulica koje ste zvali vašima. Nekad to radiš mahinalno, zapravo uglavnom to radiš mahinalno i nesvesno, a nekad te  pogodi uspomena. Ova ulica kojom hodaš nije savršena. To je ulica "Prvi put izbrojanih pegica na njegovom licu".
Pogodi te, pa komad srca ostaviš koračajući tuda.
Čitavo srce ostaviš kada shvatiš kako se sećaš da je broj  pegica 36. Sve si ih poljupcima izbrojala,draga moja.

Cesta, isprekidane linije koje vode u budućnost negde gde će naš život biti bolji. Ali da li je to samo želja? Koračam tom cestom prelazim preko isprekidanih linija, osećam grčeve u nogama. Osećam bol od hodanja. Topli nalet vetra,oko mene diže prašinu poput uragana koji želi uništiti sve. Ali vetar je sprečava u tome i vraća je ponovo tamo gde i pripada, tamo gde joj je mesto. Idem dalje, na mojoj desnoj strani momak šutira loptu. Od zamaha noge se diže prašina oko lopte a ona odlazi u visinu a nakon nekoliko sekundi ponovo pada na tlo.Počinjem se pitati gde sam to ja? Možda savršeno mesto, mesto gde se osećam srećno ili...Svakim korakom uočavam nešto. Vidim ženu. Nosi otrcani kaput i kožne cipele, ali nešto mi odvlači pažnju. Njene oči, ima nešto u njima. Možda iskra neke vatre koju je davno ugasila u sebi ili je samo tuga?I njen osmeh da li samo prikriva bol ili je veoma sreća. Prolazim pored nje i ona mi se nasmejala. Nasmeja se i uputi mi pogled ljubaznosti, pogled sreće. Tada shvatam da ta iskra nije tuga koju je preživela. Iako ju je imala nešto drugo je njen pokretač sreće, ventil ljubaznosti. Možda je njoj dovoljno sama nagrada da živi život... Koračajući vraćam se nazad i sada vidim ih više. Mnogo njih oko jedne lopte nasmejani. Sedam na taj poligon sreće i gledam. Pitam se da li je zaista sve ovako. Da li je zaista ovo moj svet? Možda je sve samo san, ali sve izgleda tako stvarno. Poput bajke...Nekako sam ostala u tom momentu, taj trenutak se zamrznuo, ona prašina je ostala zaleđena u zraku samo se čuo cvrkut ptice u daljini, još samo refleks koji mi se približavao. A onda u jednom trenutku sve je počelo crniti, blediti, ustala sam gledajući kako prema meni ide tmurni oblak gaseći sve to. Bio je poput okidača za svetlo i sve je nestajalo .Konačno došao je do mene i poslednje što sam videla bila je žena u otrcanom kaputu. Otvorila sam oči, bio je mrak iako je bila jedna svetiljka u blizini otvorila sam oči i videla bele linije. Bile su isprekidane i vodile u daljinu. Pogledala sam napred, nešto je dolazilo do mene. Bila sam na cesti na sredini puta i nešto je išlo prema meni. Videla sam samo dva svetla kako se približavaju i sada su bili ispred mene a ja sam se ukipela, Razrogačila sam oči.Bio je to auto.

Pa zar to nije najljepse? Videti sinoc isplakanu devojku kako se ujutru smeje? Zar nije predivno videti nakon crvenih, natecenih ociju, vracanje boje njenim ocima. Ta promena na devojkama, kada iz tuznih i depresivnih postajemo srećne i nasmejane. To je ono sto nas cini neodoljivima, najlepsima, posebnima. To nas cini jednosatvno najjacim osobama na svetu! 

Voziii

      Moja želja da imam motor je jača od mene same,ali je naišla na loše odjeke kod mojih roditelja,jer oni misle da to ne ide uz zensko dete,jos ne u ovim godinama.Da li znate da mi sada kroz glavu prolazi recenica:,,Ma bas me briga sta oni pricaju?"..i tako je..Moje strasti i moja verovanja nece niko sputavati.To mi se kao jasan dokaz ,prikazalo u snu,kojeg se i dan danas sećam.

      Izbezumljeno sam istčala iz zgrade i sela na motor.Kao da je juce bilo, jasno ga se secam..Bio je to yamaha,kristalno jasne crne boje..;bio je kao redizajnirana sportska bicikla.Imao je visoko sediste,taman onako kako je meni odgovaralo.Okrenula sam kljuc,zacuo se zvuk motora i ubrzo sam krenula.Promicale su zgrade i radnje pored mene.Nisu se cule sirene ,jer sam previse obazrivo vozila.Posmatrala sam lica slucajnih prolaznika.Volela sam to da radim i ranije.Put ispred mene je bio cist,prostran bez nekih smetnji,krivina itd..Lica ljudi koja sam u prolazu primecivala bila su veoma razlicita.Neka su bila srecna i nasmejana,dok neka tuzna..i bilo mi je uzivanje gledati ih.Voznja je u meni budila adrenalin,a ljudi nadu da zivot nije crna rupa ,bez dna ,da ljubav i sreca postoje.Inspirisala su me srecna lica.Zamisljala sam ne samo tada,vec i ranije da sam radosna a da je ta sreca prouzrokovana zagrljejem nekoga kome cini potpunom.Bila su tu i zabrinuta lica koja su brzo prolazila i nestajala iz vidika.Neki osecaj ti pokrene zelju da pridjes i pitas treba li pomoc,ali dok trepnes ti ljudi su nestajali u daljini.Sada,dok sam jurila gradom ka izlazu ,sva ta lica su mi delovala srecno,iako kod nekih ljudi je ta sreca prividna i taj lazan osmeh ne znaci da su oni stvarno radosni i da nose neki teret u sebi.Ja dok sam se vozila,bila sam najsrecnija osoba na svetu u tom trenutku.Čulo se i brundanje motora kao rezultat gaženja papučice za gas.Taj reckast zvuk probudio je u meni bol ,koji ubrzo nisam mogla da utihnem.Trudila sam se da ne mislim na lazno nasmejana lica,da isklucim mozak,da slusam sta mi srce govori,ali nisam uspela.Jako sam pritisla kocnicu i skrenula u levo,ali onda je sve postalo eksplozija vatra,uzasan prizor koji je mirisao na  smrt i bol.Bol je lezao mirno izmedju plucnih krila,koja su za tren prestala da funkcionisu.Nekoliko metara od mene,kao mrtvog tela,prilazila je ona osoba koju sam ranije spomenula kao nekoga ko me cini potpunim.Prilazio je polako ,sa suzama u licu i primetio da nekoliko metara dalje od motora lezala je otvorena kutija sa satom i porukom:"Zelis li da bude moja zvezda vodilja kroz zivot?"

         U tom tuznom trenutku sna,probudila sam se kao da sam opet rodjena.Sunce je obasjalo mene zajedno skrevetom,kao i celu sobu.Osetila sam se divno.Osmeh mi se razvukao celom sirinom lica.Bila sam srecna sto sam ziva,sto postojim i u nekom delu svoga uma prisecala sam se one divne recenice :,,Svaki novi dan je nova sansa da uradite nesto dobro." I to sam nameravala..

Vreme prolazi

Vreme prolazi, a mi toga nismo ni svesni dok proživljavamo naše bezbrizne dane. Mi se susrećemo sa ljubavlju, srećom, tugom... Sve teškoce uspevamo da prevazidjemo uz pomocu naših prijatelja i voljenih osoba. Nisam ni sanjala koliko ću biti bliska sa nekim ljudima,a to kazem jer sam toliko sam bila povredjena ,da sam sa dna micala ka vrhu i zagledala u buducnost tek da osetim malo daska vetra koji ce obrisati oci pune suza.Kad jednom potones,ljudi oko tebe ti okrenu ledja,a ti postanes zrtva njihovih osuda.Ljudi pricaju svasta,toliko ogovaraju i lazu,da je to sve tako prividno.Izborila sam se sa time.Moje reci nisu bile ispunjene tom gordoscu,vec radoscu razumevanja i dobrotom.Ako je tvoj zivot slava,moj je ljubav.Samo bih da me pamte po dobroti,to je vec dovoljna razlika zar ne?Prijateljstvo i ljubav čine temelj mladosti.U skoli takodje stices prijatelje za koje te vezu uspomene,to su gluposti zbog kojih se sada smejes,ali kada se zavrsi Srednja plaka ces,da tako je.Strepis zbog ocena i trudis se da bi sutra laka srca zagrabio izinjerski indeks i uverio drustvo da su nam potrebni ljudi naucnici i strucnjaci,pa bi i samim tim i atmosfera bila drugacija.Jer vera u sebe je prvi cilj uspeha,kao i to da tezis da ispravljas svoje mane,radis na sebi,klepis u celo one koji obraza nemaju pa te provociraju,uzdignes se,stanes na noge.Pokazes ko si,jer svako bice ima pravo da da ovom svetu poseban sjaj,pa zasto pojednice sputavamo,mozda bas oni nam dokazu nesto za cim smo dugo tragali.

U njegovim ocima vidim sebe

On je u moj zivot uneo sklad.Ne znam kako i zasto..Mogu da nagadjam,lupam,kako nekad umem,ali ne bih.U sirem kontekstu ja njega gledam kao dragu osobu prema kojoj imam osecaj dobronamernosti sa zeljom da bu se dogadja sve lepo.Bez obzira na nacin kako se ja izrazavam,ne postoje te reci koje bi mogle da prikazu njega u mojim ocima,onda kada ga nisam poznavala i sada,onda kada vreme ti donosi neocekivane stvari,kada ti se sreca osmehne.

I on kao i svaki drugi decko ima mane.Mozda ima mnogo,mozda malo..I da ima najgoru manu,ja tome ne bih pridavala znacaaj,jer njegov vrline su me ocarale i u njegovom liku vidim sebe.Mozda zato sto smo Strelcevi,rodjeni u istom mesecu...ne mogu detinitivno da stojim iza te tvrdnje.Postoje stvari gde se medjusobno razlikujemo ,od visine do sirine,pa do toga da on voli kosarku,ja ne ili da on redovno uci ,a ja ne..itd..Meni te razlike ne smetaju,jer moj um kao da stane na tren od divljenja njegovim razmisljanjem i stavom.Sta to zapravo znaci..?

Na prvo mesto,kao nesto sto mi je fascinantno je cinjenica da on ono sto uci,uci zarad sebi dobre buducnosti i zato sto to voli i sa idejom da stlano napreduje.Nije kao moji drugovi,koji uce zarad ocene i na skolu gledaju kao ustanovu koju bi voleli da je prethodna poplava odnela.Psihicki gledano ,on je veoma zrela licnost.Ja sam sa njim na istom nivou komunikacije i nijednog trenutka nemam strah da ne kazem ono sto mislim i u sta verujem.Nkead imamo isto razmisljanje,ili pak slicno..Smesno bi bilo kada bih rekla da je mutav ,kada nije..(hahha)Vest je sa recima,veoma komunikativan,ispunjen novim idejama kao svestrana licnost koja stoji na svojim nogama.Interesantan je i duhovit.Razumljiv je i veselog je duha,sto ja volim.Kada pricam sa njim ja ne gubim svoje vreme,cak sta vise moje vreme je ispunjeno.Zivim ja i bez njega.Idem ja u skolu,na sekcije,u grad..;imam ja drugarice i drugove ali niko ne moze da se poredi sa njim i on je svima njima nekako transparentan.Mnogo je visok i to mi ne smeta,jer na to ne moze da utice,ali kada bih morala da izdvojim sto iz tog savrsenog mozaika skripi,to bi bilo to.Ne gledam ga kroz okvire materijalnosti,drustevene pozicije...jer me to apsolutno ne zanima.Onakvog kakvog sam ga upoznala i kako sam pricala sa njim,bez interesovanja sta mi neko o njemu kaze,ja sam ga zasigurno svrstala medju prve redove ljudi koji mi znace.On je u mojoj glavi budan i prusutan,cak i kada se necujemo danima.Nijedna losa ocena,nijedan samar ili uvreda..prosto nista u ovom trenutku me ne bi toliko pogodilo kao cinjenica da prekinem komunikaciju sa njim.To bi me osakatilo zivu.Rano je da ovo pricam,ali to je za mene istina,a ja od istine ne bezim.On to zna i dok cita ovo ,kaze sebi:-Ova mala nije normalna,pisala je toliko o meni.To je divno!..-ali ovo sto ja pisem,je za druge ljude par dobro slozenih recenica,ali za mene je ovo iskazivanje sopstevnih osecanja i misli i svega onoga sto nosim u sebi,a nosim mnogo.I medju mnostvom snova,zelja ciljeva..nalazi se on.Zahvaljujuci njemu ,malo sam se privikla na ovaj svet i hvala mu na tome.Iskreno hvala!♥

Promena

Stajala  sam pred sobom i gledala šta bih promenila. Zaključila sam  da  samo treba da promenim pogled na svet, da oči ožive i posmatraju stvari iz druge perspektive. Bile su plave i osvajajuće, isto tako emotivne i željne pažnje. Volele su da gledaju kako su drugi srećni zaboravljajući da i sebe moram da učinim srećnom. Sreća drugih ispred svoje sreće skupo me je koštala . Shvatila sam to. Naučila i to tako ponosito govorim,kao kad naucim neki skolski predmet,pa iz njega dobijem pet.Znanje se nagradi,dobrom ocenom. Ali to je skola,a u zivotu nikad nisam skroz naučila sve stvari,jer sve nije bilo tako idealno;postojale su greske,propusti, padovi,zaboravljeni trenuci... Zato i stojim sada ovde,gde sam..-U sadasnjosti ,jel?-samu sebe zapitah.. Podigla  sam  ruku u kojoj je bio telefon prislonivši ga na klupu, oponašajući kao da mi on nista ne znaci. Zagledala  sam se u nebo i moje  oči su ispred sebe imale kristalno jasnu sliku oblaka,koji se nizu jedan za drugim i tako u beskonacnost.Zavirivsi u tu sliku,ja nisam bila od onih koji bi naizgled srecni,gledajuci gore mislili da li je oblacno ili nije.Jer onaj ko je srecan,po oblacima ce zapaziti kakvo je vreme,a onda vise nece gubiti vreme na taj pogled,vec ce ga on skrenuti sa misli  negde drugde,bilo dal da uzme torbu,pozdravi se sa prolaznikom ili nesto trece.Mogla sam i ja slucajno da zapazim nebo,osvrnem se dal je kisa ili sija sunce i vratim se do klupe,uzmem svoj telefon i nastavim da radim stvari koje zapravo u tom trenutku nisam radila.Meni su misli bile preokupirane samo na tu jednu sliku .Moje mozak nije bio svestan sta se desava oko mene,jel gledajuci to prostranstvo koje se sirilo ,iako sam ja stajala na zemlji,pogled mi je lutao negde u daljinu ,ulazila sam sve dublje u tu sliku plavetnila i otkrivala smisao sebe,mog postojanja i shvatila da sam ja zapravo jedno obicno zrno, u odnosu na mnoga druga, i da ce svakog od njih   kad tad vetar oduvati i nestati.Ali pre nego sto nestanemo sa lica tla zemlje,treba da ostavimo nesto iza sebe.Nesto po cemu ce nas drugi pamtiti.Da i posle nas ,zivi u drugima slika o nama i da se nas lik ne zaboravi u vremenu.Pravi cilj zivota je budjenje.Cinjenica da ste budni,tj. da ste svesni gde ste,sta hocete,sta mislite...sta zelite da uradite od ovog zivota i da pred sobom imate put,a na tom putu prijatelje,porodicu,voljenu osobu,sebe.. i samo tako mozete dodji do svojih ciljeva  i biti srecni.Kad malo bolje razmislim,shvatam onu cuvenu recenicu da je samo nebo jedina granica i postaje mi jasna cinjenica da ono sluzi nicemu drugom,nego covekovoj teznji da ga dostigne i pod njim nista nije nemoguce.Nakon dugog razmisljanja smogla sam snage da razmislim i ucinim od svog zivota sta sam mislila daje ispravno.Pogled sam spustila ka zemlji.Okrenula sam se uzela telefon i krenula.Negde u sebi mi se mutila slika oblaka,ali sam bila sigurna da stojim na zemlji.Prekinula sam da pricam samoj sebi o velikim stvarima i o tome sta bih mogla da u svom zivotu promenim,vec sam bila svesna da pocnem realizujem svoje snove,osecajuci da sam u pravu bez potrebe da se dokazujem bilo kome.Osmeh mi je ozario lice.Rekla sam :-Hvala ti nebo!Hvala ti prirodo!-..Kada sam sama sa sobom rascistila nedoumice znala sam da treba da krenem dalje,napred..ka sreci..Idem...Zbogom.

My beautiful women

      Budi ponosna što si žena, mudra i dostojanstvena! Lepa, topla, hrabra, a nežna, važna i neizbežna. Po srcu ujedno i slaba i jaka, uloga naša nije laka.Budi zena koja ce suocena sa nedacama nastaviti da voli zivot,bez predrasuda,bez lazi i sujete,uvek nasmejanog lica.Budi zena,koju vode nove ideje,koja je vesela ,koja je svesna svoje moci i potrebe da pokaze svetu kako se voli,jer to je ta istinska lepota ,spremnost da prihvatis sebe takvim kakav si i cilj da te tudja misljenja ne doticu;lepsa sa osmehom,cistija sa dusom.
      Ja sam takodje zensko,jedna obicna osoba u predstavnistvu zenske populacije:poput jedne semenke u zrnu njih milion,naizgled prosecna i ni po cemu vazna..Ove moje reci su veoma proste,vidite u uvodu kazem kako je zenski rod divan,kako je predivno biti zena,a par recenica ispod sebe kritikujem ,kako sam obicna i prosecna.U cemu je sustina ,u cemu je razlika i da li uopste postoji...ispricacu vam je kroz svoju pricu.
     Obicne stvari ,tj. potreba da jedem,spavam,ucim,zelim,sanjam,mislim i jos stotinak slicnih rutina imaju i muskarci i zene.To nas svrstava u kategoriju da smo jednaki,jer imamo veoma slicne rutine iako smo razlicitih polova.Npr.ne bi mogli da zivimo bez vode,hrana nam omogucava sitost,dobro zdravlje,osmeh vedro raspolozenje itd..U cemu je razlika jos..Pa u fizickom izgledu.Ja imam plave oci,moja drugarica braon,majka crne..Kosa nam je takodje drugacije boje,prvoj je braon,drugoj crna,trecoj plava..Jedna je mrsava,druga debela..Neka od njih dobro crta,druga peva..Eh sada,sta se momcima svidja,da li treba sebe da menjamo zato so smo plavi i debeli ili crni i mrsavi da bi se dopali nekome.Prva pomisao je da,ja cu sve uraditi da bi se nekome dopao/la.Mogu da se ofarbam i da drzim dijete,a mogu i da jedem i da srecno budem debela..U cemu je razlika,da li ce me voleti debelu ili mrsavu,ili plavu ili crnu..?Pa zavisi kakav mu je ukus,a ako nisi po njegovom ukusu,ima jos momaka i ukusa,ne razumem potrebu da ako se nekom ne dopadate,krivite svoj izgled,to je tako prosecno,primitivno.Tada svoju lepotu,tada svoju cistotu stavljate u drugi plan,kao da ste pod maskom misljenja ja sam ruzna ,ne dopadam joj se ili njemu..Sta je to sto nas cini stvarno lepima,sto ce u svakom probuditi osecaj divljenja,zbog cega ja nisam obicna prosecna devojka koja uci,jede i spava itd..Koja je moja moc i moc mnogih devojaka koje zive sirom ove zemlje i dalje..
     Kroz svoj zivot radila sam poput crnca,ucila isto kao i neki moj profesor,prepisivala kao i moji drugovi,izlazila kao i mnoge devojke,plakala kao tuzno dete..ali se sve to zavrsavalo osmehom.Vecinom,lazem nije uvek.Dok nisam sazrela plakala sam zbog gluposti i to u periodu ranog puberteta je bio moj osovni problem,a kao dete sam plakala zbog losih ocena,svadja u porodici,nedozvoljavanja da igram zmurke do kasno u noc itd..Onda kada sam sazrela,a to znaci da sam se sa problemima suocila sa lakocom,nisam imala problema da u sebi uvidim normalnu osobu sa svim manama i vrlinama.
     .ALi moja zenska ranjivost je takva ,da sam opet uletala u veze i da su me muskarci povredjivali,lagajuci da nikad nece to uraditi a bas jesu..Tada sam naucila da muskarce ,sem mojih drugova,ne cenim.Cast izuzecima,ali ja ih zovem stokama.Izvinjavam se muskom rodu i svima,ali ocrtani su kao osobe koje varaju i varaju,piju i lazu ,imaju 2 i vise zena,kuju protiv njih,glume..Ne mogu to da podnesem,ne mogu da placem.Srecna sam sama,jer sam dovoljno samostalna i jaka da uspem u karijeri koju sam zacrtala,a ljubav dodje i prodje,nekad dodje sunce,nekad kisa i pomiris se sa tim.Vremenom i pored toga razbijem ja i predrasude,pojam devojcice u tehnici,oo pa nee..Secam se jos mojih prijatelja koji su mi govorili upisi Gimnaziju nemoj Tehnicku,to je za decake,ti dobro pises sastave bavi se time..Zapravo moja odluka da upisem sta ja hocu,je iznenadila mnoge,sem moje roditelje i u ocima stavila do znjanja da ja imam svoje JA i da je svaki moj pad i uspon,kao i da su odluke koja donosim,samo moje i da se nikome ne pravdam  dok ne ugrozavam bilo koga.A zapravo dosa pomazem ljudima,kao zensko imam osecaj saosecajnosti,dobrote i milosti ,,nesebicnosti i neiskvarenosti..Tu sam da pomognem onima koji nemaju,da naspurot osoba koje samo misle sata ce obuci ili jesti,gde izaci,postavim se u situaciju da pomognem nekome i iz onoga malo sto imam dam drugome.Da danas udomim macku,sutra raspolozim prijatelja,prekosutra ucim za dobru ocenu,kasnije idme na treninge,stignem da pomognem ocu i utesim uplakanu majku,pomognem baki da donese hranu sa pijace,pomognem dugu da prepise,posvadjam se sa celim drustvom kad vidim da neko ogovara,pa neka me mrze svi,moja potreba za istinom i dobrotom je tu i nemam vremena za ogovaranje i mnoge slicne stvari tome.Koliko puta niam stigla da ispravim kosu,pa mi vetar unisti je,pa samu sebe iznerviram sto nisam lepa taj dan i to uvek kada spam prva smena..Koliko sam puta terala drugaricu iz kupe da uci,popravi ocene,isla na seminare i ucila kako biti bolja osoba.Pratila slike mnogih devojaka na drustvenim mrezama ugledajuci se na njih uz recenicu -Jao vidi kako je ona lepa..- ili -Sto ima dobre cipele i ja cu kupiti takve.-...i jos mnogo slicnih stvari.Mozda citajuci ovo negde vidite i sebe..A naspram mene,zene u ozbiljnim godinama se suoce sa bolestima poput raka grlica materice,raznih tumora,rizika da ce izgubiti bebu..Bore se protiv nasilja u porodici,udaraca koje su dobili od svojih muzeva..One su zene ,njih ne treba niko da tuce,one ne treba da se lome,ali ipak sve to rade.One kopaju,ciste,bore se ,vuku,sminkaju se i radee.Kuvaju,peglaju..Sminkaju se satima da bi bile lepe,a onda neki primitivac od muskarca u zelji da je iskoristi vredja je .Hrabrost u zeni je da ne odoli tome i otarasi se takvih osoba.Muskarci ne mogu da radjaju i ne znaju kako je biti majka,oni ne znaju kako je biti domacica i kako je tesko ici na stiklama od 20 cm..Njima je mnogo stvari omoguceno i dosta stvari im je olaksano,a iako vecina ima snagu i izdrzdrzljivost ,u danasnje vreme imaju i zene,jer iako muskarac cepa drva to isto radi i zena,bez runke srama itd..Da li sada uvidjate lepotu u mojim delima,da li uvidjate lepotu zene ,lepotu svih nas??One su nezne ,dobre prosto rade i trude se,plakaju,padaju i uzdizu se..Zena je dar prirode,lepota.Ona nije predmet prevare,nju ne treba tuci,vec je voleti ,a ako ti se neka zena ne dopada,nemoj je povrediti vec nadji drugu.Najmanje i ono so sebi ne bih dozvolila je da me muskarci povrede,to boli.Njihova igra ,ne moze moju izdrzljivost nadmasiti.To godine znaju,zrelost govori..Zato ja nisam obicna iako tako delujem i zato imam tu lepotu poput svih zena na ovom svetu,imam potrebu da volim  i da budem voljena.
        Jer ja na kraju,zelim biti uspesna,biti tracak nade,primer koji ce se videti u svetu.A zapravo svaka zena nosi u sebi taj dar,dar lepote,spremnost da pokaze svetu sta je lepo i dobro i da sebe ne ogranicava prostim stvarima vec da veruje u sebe i svoju moc  i shvati da svoju ljubav treba da iskaze kroz svoj rad,svoju porodicu,kroz ono sto ima da da svetu..a od toga nema nista lepse i to svakoga ocarava.Verujte mi na rec.

Tema ljubavi u lirskim delima

Dela lirskog sadrzaja odisu osecajnoscu,mastovitoscu,ritamskom organizacijom,izrazenom temom,a ne fabulom,slikovitoscu..a iznad njih stavlja se ljubav kao najaci motiv i simbol zivota.Piscima je ljubav postala cilj.Sve svoje reci su podredili da bi dosli do ljubavi.Zele da se usunjaju u taj divan svet i da mu se potpuno prepuste,jer bas on prelep,zraci toplinom i radoscu i sve sto je dobro na ovom svetu dolazi od ljubavi,ona je pokretac ona je vodja,ona uvek zna pravi put..Ono sto je neprolazno u onom sto je prolazno. Zivot od uzdaha I izdaha. Jer to je ljubav! Ona sila koja nas pokrece I cini nas zivot boljim. Jer covek bez ljubavi je po meni dusa u lancima. Svoja osecanja,misli i razmisljanja lirski pesnici iskazuju neposredno,gde je vecita tema ljubav.Pisci svu svoju ljubav,bilo ona tuzna,prazna,ili prelepa,stavljaju na papir.Puno toga oni napisu,bilo da je to nesto su zeleli da kazu u stvarnom zivotu,neke u njima zarobljene reci,ili mnogo suza i osmeha kroz koje su prolazili .Vecinom Im je lakse da svoja razmilsjanja i osecanja napisu,jer svaki put kada su zeleli nesto sto im pada na pamet da kazu,nesto ih je sprecavalo,a reci su nestajale,a oni su samo cutali.Onda se razum zatvorio i otvorilo se srce i u njihove sveske su ispisivali svoje misli koja su sada cinioci najlepsih dela koje pruzaju primer koji mogu slediti i mladje generacije. Prepoznaje se i osnovno osecanje ili motiv ,koji moze biti ljubav,patnja,strepnja,bol,smrt....Pojedinacne slike,ukrasene raznim stilskim figurama i reci cije je znacenje pojacano epitetima ,sire niz asocijacija koje delo sugerise.Povezivanjem pojedinacnih slika,date u osnovnom ili prenesenom znacenju daju smisao dela. Postoje i sporedna osecanja i motivi koji su sa glavnim u medjusobnoj vezi:proisticu jedan iz drugog,dopunjuju se,stoje u kontrastu ili paralelno.Citanjem do kraja pesme prepoznajem poentu dela ili emocionalni zakljucak,koji po prirodi veze moze biti preokret,stvoriti se ocekivano,neocekivano..Delo moze biti u prozi ,stihu.Ovde dogadjaji nisu poredjani po hronoloskom redu,kao u epici,vec je poptun smisao predat na temu.Dela u cijem je neposrednom sredistu iskazan dozivljaj,cisto osecanje,ritmicko i zvucno uobliceno jezikom,ima simbolicke slike koje asocijativnom grupacijom dovode do osnovnog motiva.Sveobuhvatno sva ta dela stvaljaju ljubav na neki visi nivo od obicnog.Pod tim mislim da je ljubav pokretac,vodilja,najlepsa nota zivota,koja nasuprot pesimisticnih i tuznih dela su rado citanija.Ljubav se oseca u vazduhu i to pisci vrlo dobro znaju.Medju najpoznatijim lirkim delima ovog motiva su DJacki rastanak -Branka Radicevica,Pesme Djure Jaskica,Slovo ljuve despota Stefana Lazarevica i jos mnogo dela koje odisu lepotom ljubavi. Pisci su isspunjeni kada o njoj pisu.Mnogo je ostalo prasinom popalih i poisanih papira koji nisu objavljeni a nose za sobom divne ljubavne price iz zivota ljudi.Ne bih zelela da ovaj beli list papira snadje ista sudbina.Zelim da moje reci poput najlepsih lirsih dela,ljudi citaju sa radoscu i da ih u srcu minu reci ,koje sam ja sa ljubavlju pisala.

Jer, za to si rođena, da budeš voljena i da voliš…

Ne brini, mala. Jednog dana će pobediti tvoja dobrota. Taj tvoj poseban sjaj u očima će u drugima probuditi nadu da još postoji prava ljubav, ona do kraja života. Ti si ta koja će promeniti sve-počevši od sebe same. Znam, misliš da nema smisla opraštati, pružati druge, treće šanse, da ne vredi plakati kad te sustignu uspomene. Ali, varaš se! Uveče, kad legneš u krevet, možeš mirno spavati. Ne peče te savest, jel tako? Ti si svoj zadatak obavila, oprostila si što se oprostiti dalo, dala druge šanse onima koji su dokazali da su ih zaslužili. Znam, govore za tebe da si naivna. Ali, nisi! Samo imaš čisto i lepo srce. Ne brini, doći će i tvojih pet minuta, tvoja sreća. Onda kada dođe, ne puštaj je! Bori se protiv svih, ako treba bori se i sama protiv sebe! Tek tada ćeš videti da vredi biti dobar, onako istinski dobar. Zaljubi se, voli, smej se. A, ako te taj neko poseban povredi-njemu na dušu. Ti nisi ništa krivo učinila. Jer, za to si rođena, da budeš voljena i da voliš…

Trag

      Огледала се у његовим очима. Уместо оног великог комада стакла што људи зову огледалом, користила је његове плаво-зелене зенице. И у њима је била лепша, но у огледалу. И нико јој није говорио да је тако. Једноставно, то је знала, зато што је то прочитала у његовом погледу. Није сломила та огледала, јер је слутила да би у њима нестала и она сама.

     Смејала се у његовим сновима. Умела је она то и уживо, понекад, врло ретко, али, кад је он мислио о њој тај је осмех био најлепши на свету. Некад грохотом, некад сетно и бојажљиво, али, увек лепо. Све време је тако била насмејана. Није умела да прича у његовим сновима, само се смејала.

     Знала је да је она његов део који недостаје. Или је он њен. Око тога су се увек свађали. Пронашла је у њему своју плаву звезду. Волео је да једе различите ствари, да се облачи другачије но што би га она обукла, да ћути када би она волела да јој каже све што мисли. И то су му биле једине мане, а она је и њих волела.

     Никада јој није било досадно са њим. Био је фасцинантно духовит и умео свашта. Засмејавао би је и кад је ћутао. Умео је да говори о киши и да памти баш све глупости које му је рекла. Анализирао је и кад спава, и кад је будна. Одушевљавала се собом у тим анализама. Познавао је и разумео најбоље, боље него што је и она саму себе разумела. За сваку њену глупост, имао је оправдање.

     Написао јој је песму и била је савршена у својој несавршености. То је била само њена песма и песма само за њу. Зато је била привилегована. Била је посебна и због тога што га је упознала и што је баш њу заволео, а могао је било коју другу.

     Њено срце је пре њега било сломљено на хиљаду делова, он га је саставио заувек. Чак и да не буде више њен, срце ће јој остати. Залепио га је “Охо” лепком, нема му мрдања.

     Његовом животу је дала смисао, употпунила га. Каже да је осећао неку рупу у себи док је није упознао. Сада је нема више. Требало му је да нађе особу коју ће и која ће га безусловно волети, са којом ће сањати заједно и бројати кишне дане.  Пожелео је да заувек остане поред њега, пошто је био сигуран да боља не постоји.

    Њој је постао циљ. Све је подредила да би до њега дошла и да би га зграбила. Многе је погрешне кораке у животу направила, време јој је било да закорачи једном исправно. Хтела је да се ушуња у његов јастук и да је више нико никада отуда не истера. Он јој је то дозволио. Потпуно се препустио и уживао.

Jer je život sve to

Duga je ulica kojom hodamo kroz život. Puna je uspona i padova, dobrih i loših stvari koje nam se dogadjaju iz dana u dan.Mnoge stvari su se desile za ovih mojih osamnaest godina. Mnoge od njih su i zaboravljene. U mom životu vladala je zima, a ljude koje sam upoznala na putu bili su moje jedino leto. Ispunjavali su moj život, bili podrška, ali sam ih na kraju izgubila. Bilo je teških perioda, ali na kraju se navikneš i pustiš da život ide svojim tokom. Mnogo puta poželim da se vratim u prošlost, promenim neke stvari, neke svoje postupke. Kajem se zbog mnogih neiskorišćenih prilika. Ali onda stanem i pomislim, da sam tada uradila nešto drugačije možda mi sadašnjost ne bi bila ovakva. Toliko puta planiram svoj postupak, ali ipak oni koji se dese spontano imaju zauvek posebno mesto u srcu. Život je čudan i nepredvidiv. Ako zaboravim prošlost, da li i dalje postojim? Mislim da ne, jer to je ono što sam ja. Ona beleži moje postojanje. Neću je zaboraviti, samo ću se truditi da se na one loše stvari ne osvrćem previše. Biću pozitivna. Znam da je život za mene spremio mnogo toga, i jedva čekam da vidim šta mi donosi novi dan.Trudiću se da budućnost napravim što lepšom i da uživam u njoj, jer će nekad ta budućnost postati moja prošlost.

--U srednjoj skoli sam poželeo da budem drugačiji. Da budem hrabriji. Moj najbolji drug je bio najbolji u svemu. Bio je prvi u matematici, u fudbalu. Prvi je smuvao ribu u društvu. Prvi je počeo da se druži sa starijima od nas, pa onda sa lošijima. Prvi je dobio ključeve od auta. Prvi je probao drogu.. Prvi se nikada više nije vratio..--

-Обожавам да затворим фиоку боком.
- Пробудим се ујутру, ја погледам кад оно 04:30 ујутру. Али ја се осећам одморено, баш нормално онако. Онда схватим да има још доста времена и да треба још да спавам. Звони аларм у 7 сати, не видим ништа око себе, не могу да се покренем, стапају се у кревет. И тако свако јутро.
- Осећам се преварено када поништим карту у градском превозу, а контрола не уђе целим путем.
-Да није оне етикете, никада не бих знала која је предња, а која задња страна доњег дела пиџаме.
-Волим људе који ми врате поруку истог трена кад им је напишем.
- У последње време уживам да водим "досадан" живот. Волим да проводим вечери уз чај, књиге, филмове и серије код куће, избегавам ноћне изласке и то ми стварно прија.
- Прва реч кад устанем ујутру, и искључим аларм је псовка.
- Као мала, љутила сам се на људе који би ми уместо поклона донели новац!
- Увек имам застрашујући моменат када не могу да скинем прстен са прста ...
- Највише мрзим да ме неко дирне док се растежем.
- Мрзим кад неко старији од мене у аутобусу устане некој баби. Онда ја испаднем некултурни гад.
- Док се купам обавезно пустим музику преко фона и размишљам ја тако о томе дал живот има смисла, шта ћу да будем у будућности, о именима моје деце ма о свему и свачему. Зато кад изађем из купатила, моји хоће да ме згроми јер обавезно се задржим преко 30 мин и потрошим цео бојлер ..
- Понекад када видим сумњиве људе на улици размишљам како би их описао полицији кад би нешто урадили.
- Сваки пут кад се туширам, моје мачке се попну на прозор и гледају шта ја радим.

Like

Imam fejs jer mi treba. Veliko zlo. Doduše ima par ljudi sa kojima volim da se dopisujem, jer mi znace,ili pricamo jer nismo u mogućnosti da se vidimo.Nit' gledam nit' me zanima ko šta tamo piše, postavlja etc. ALI...Većeg ljudskog taloga i hrpe iskompleksiranosti nisam do sada srela,nego na facebooku.Toliki jad, tolika nemoć, tolika gorčina, toliki kompleksi, toliki papanluk, toliki seljakluk, hejt za ovo, hejt za ono i lajkovi na sve to. Uuuuu lajkovi su glavni. Gdje ćeš danas bez lajkova?Bitno je spucati status/hejt, skupiš sto lajkova i kralj si .Kad malo čovek skonta ovaj fejs nas je više sjebao nego Dejtonski mirovni sporazum. Ocam' mog. Kastrirana smo nacija.U istoriji ljudskog roda nema toliko internetskih šljamova ko sad...

Pojam zenskog u tehnickim naukama-razbiti predrasude

Ne znam zašto ali mi je ovo palo na pamet.Zašto devojčice beže od tehnike…Zašto tehničke,mašinske,elektrotehničke škole…imaju veoma mali broj devojčica?

Problemi počinju krajem Osnovne škole. Do tada je uspeh iz svih predmeta čak 

malo na strani devojčica. Ali, pri izboru zanimanja već u tom uzrastu počinju da 

dolaze do izražaja predrasude, nametnuti kulturni model, nerazumevanje 

sredine, demotivacija koja stiže iz porodičnog okruženja, uticaj vršnjačkih 

grupa… i uticaj medija. Da sad ne ulazimo u dublju analizu medijskih sadržaja u 

kojima se spominje ženski pol ili se objavljuju njihove slike, već kad otvorimo bilo 

koju novinu ili uključimo bilo koji kanal, suočićemo se sa katastrofalnom 

nepravdom u podeli rodnih uloga. I onda nije čudo što se u svest devojčica, tako 

da ni same to ne mogu da prepoznaju, urezuju floskule tipa „nije to za žene“, 

„teško ćeš se izboriti u tom muškom zanimanju i okruženju“, „trpeće ti 

porodica“, „ipak ćeš ti biti prvenstveno majka“, „to nije nimalo ženstveno 

zanimanje“.

Predrasude i patrijarhalni model su nekada toliko jaki da se, pa i kada ja idem u školu, stalno pričaju neki vicevi u kojima su učenice tehničkih struka muškobanjaste, 

da ne kažem ružne, a one iz medicinske ili ekonomske lepe. I eto opet nas na dodirnoj 

tački uloge medija u ovoj temi. Kada pišete o bilo čemu što ima veze sa tehnikom, 

prosto od dva sagovornika izaberite ženskog i stavite sliku. Hajde da se 

izborimo da ženskih slika bude više na prednjim nego na srednjim stranama. 

Znam da ovog trenutka neki od nas misli kako se preko srednjih strana nekad 

brže stiže do mesta odlučivanja, parlamenta na primer… ali, ok. Eto teme… Evo, 

svi ste se nasmejali, neki su skrenuli pogled.Jeste škakljivo, ali svaki pristup je dobar samo da ne ćutimo, jer ta ćutnja ostavlja prostor za sve ove faktore koji u devojčicu demotivišu da se posveti tehnici iako je talentovana, vredna i pametna.Npr ni ja nisam najbolja u svim predmetima,al guram.

Te devojčice koja se nalaze pred životnom odlukom izbora 

zanimanja, hajde da ih pronađemo, da od njih čujemo kako razmišljaju, šta ih plaši, 

šta kažu njihovi  momci,drugovi, a mama i tata, a drugarice… Hajde da je pitamo da li ona 

poznaje neku uspešnu ženu iz oblasti tehničkih nauka.

Hajde da pronađemo devojčicu koja već godinama pobeđuje na takmičenjima iz 

informatike, a mama i tata uporno pričaju da će ona biti nastavnica srpskog, jer 

za „ženu boljeg posla od prosvete nema, imaće vremena i za muža i za decu…“

Predrasude se mogu razbijati i tako što će se generalno pisati više o tehnici, nauci, 

uz češće korišćenje žena- sagovornica. I uz maksimalnu demistifikaciju toga šta  sve ovakva zanimanja sa sobom nose.

.Možda zaista treba uveriti društvo koliko su nam potrebne žene naučnice i stručnjakinje, pa će onda 

i atmosfera biti takva da se devojčice laka srca grabe za inženjerske indekse.

-Hoću samo da je zamolim da mi oprosti, kao prijatelju. Da mi oprosti sve što sam joj uradio i sve što ću joj uraditi. Hoću da me voli. Ne kao pre,pošto ni ja nju više ne volim tako, ali hoću da me voli kao nekoga ko joj je u prošlosti, bar na par trenutaka, bio sve i ko će joj uvek biti nešto. Daj, samo hoću da mi se iskreno nasmeši i priča sa mnom i hoću da me sa vremena na vreme zagrli, jer su njeni zagrljaji, prijateljski ili ne, nešto što,jebiga, nedostaje čoveku, bio on zaljubljen u nju ili ne. Nisam umeo da je cenim, nisam umeo ni hteo da budem njen, ali ne umem ni da je pustim da se pravi da se ne poznajemo, jer, ako bolje razmislim, čak i posle svega, ona je neko koga vredi poznavati.. Jebiga, izvini, nisam znao da te volim. A, opet, izvini, ne znam ni kako dalje ako ti nisam ništa..-

Da li ste ikada videli čitav svoj svet u jednim plavim očima?

Duša

Kada čuju rеč "duša", ljudi mahinalno stavljaju ruku na prsa, kao tu je. Ne razumејu da grеše. Moja duša nije u meni, mislim da nikad nije ni bila. Moja duša ima ime, ima godine, ima oči i srce koje me voli. Moja duša je on, on jedini i najdraži ..

Tragom Tesnjara

  Od svega sto covek u zivotu obidje i na kraju mu se vraca je rodni grad i u mojim ocima nije nista bolje i vrednije od rodnog kraja,Valjeva.Kamena ulica gde se ukrstava najveci broj ljudskih dusa,gde je covek savladao i premostio svoje boli,je stari deo Valjeva,Tesnjar.

      Dok se setate Tesnjarom zanese vas osecaj uzbudljivosti i lepote koju nosi dah proslosti:raznobojni lampioni,miris lepinja,turska kaldrma,divna starogradska i narodna muzika.Duz ove ulice nalaze se nisko bele okrecene kuce i kafane koje stvaraju utisak boemskog kraja kroz koji su prosli mnogi pisci,glumci,stranici..Uz tihu notu violine dodje ti da se opustis i dozvolis da te povedu stara vremena ,koja docaravaju sliku Valjeva s pocetkom savremenog doba.Na uglu ulice nalazi se cevabnica iz koje izlazi prijatan miris sveze ispecenog hleba i mesa.Ispred objekta seta se veseo covek sa punom korpom pereca i kokica.Takodje ovde se nalazi i slabo primetna ali postojeca prodavnica,kao i jedna mala kucica koja je veoma primetna po sarenim izlozima  u kojoj starije zene siju odelo ,opanke i njima slicne djakonije iz starijeg doba.Kada se nastavi pravo,pa malo skrene sa glavnog puta  ulazi se u berbernicu .Iz nje obrijan maldic sa osmehom na licu izlzi u nadi da ce videti svoju dragu.Danju ovde zurno prolaze ljudi,kao i djaci ,jer je u blizini i skola.

      Uvece se sve menja.Tada ozive kafane,gde se okuplja mlad narod  da uz boemske pesme i rujno vino docekaju zoru.Ovde se duse same otvaraju i pevuse neke njima drage pesme.Poneki parovi zapevaju serenadu.Stare cigle zazidane jedna na drugu u obliku danasnje kafane odisu svezinom postojanja,tradicijom.Kada padne noc,otvore se ljubavi,nemirni zivoti,na granici jave i sna,ljudi.Leti nema tisine.Mesaju se tradicije,ljudi,a za vreme Tesnjarskih veceri,kao posebne manifestacije Valjeva,kroz Tesnjar prodje na stotine kako domacih,tako is strahnih lica koji u opijajucoj muzici,bilo dal igraju ili pevaju,uzivaju u duhu naseg kraja.To je ta atmosfera koja zove ljude da izadju iz kuca i polako preko praga i te stare kaldrme dosetaju do neke kafane i utope se u lepotu i zvuk harmonike koja leci svaku tugu u coveku i kao da u nasim grudima ozivi lepota Tesnjara.Ovo mesto je i svedok mnogih iscezlih ljubavi ,kao i radjanja onih novih.Svako ovo mesto je u sustini podjednako vredno nase paznje jer pokazuju sedista gde je covek savladao svoje boli ,bez obzira kakvim teskim prilikama je bio okruzen,on jednostavno ne moze a da zastane uz veselo drustvo koji vraca osmeh na lica ,a zice od gitare sto drhte pri svakom dodiru zvuce umirujuce za ljudsku dusu i to je savrsenstvo ,to je ta lepota koja se u potpunosti preneti na mladje generacije i na one koji ce ovim putem tek proci.Zapravo ne prvi pogled drvene kucice sa ulaskom u carsiju sa izobiljem raznih objekata deluju sasvim obicno,ali oni uvece ostavljaju potpuni sjaj,koji covek prema svom shvatanju i ukusu zavoli i ljudi se uvek rado vracaju ovamo.

      I da sutra odem negde daleko odavde,da napustim Valjevo,u srcu ce uvek ostati urezana ljubav prema rodnom kraju i ona lepota pri poslednjem uzdisaju koji ostavlja topao dah proslosti,dok se budem setala Tesnjarom.

O daa

Sećam se kad sam te prvi put video, kako si me pogledala sa očima punim nade. Možda sam se ja vise od tebe ponadao, sada više to i ne znam. Nego, znaš, duša mi plače zbog druge stvari. Sećam se tih nekoliko trenutaka dok sam ti prilazio. Gledao sam te tako kako stojiš i čekaš me, one tvoje pantalonice kao u nekog malog deteta koje se izgubilo i čeka ruku da je dodirne i povede u lepše sutra. Pogledah malo onako krišom u te oči setne iz kojih je virila nada i neka neobjašnjiva tuga. Zastadoh malo da te duže pogledam, a onda sam video u očima i tihu ljubav, zacaklila se u tvojim očima, e tada sam znao da ću te čuvati od svih, da ćeš biti moja princeza i da te više niko neće povrediti. Bespomoćno si stajala, ali eto posle samo malo vremena pojavio se najlepši osmeh na tvom licu. Znaš, malo sam se uplašio, ti si pricala puno, ali ja te možda nisam ni slušao, samo sam gledao u tvoje oči i kako ti pogled luta po meni. Očekivali smo puno toga jedno od drugog, visilo je to u vazduhu. Uplašio sam se tvoje mladosti i malo mi je bilo teško, ali sam želeo da se borim za tebe. Bila mi je to slatka borba, želeo sam da ti pokazem da nisi sama, da nikad nećeš potonuti kad sam ja tu. Sve sam ti to hteo reći, ali nisam, jer sam želeo delima da ti pokžzem. Dugo sam te gledao I pokušavao da ti čitam iz očiju, eh kad bi znala koliko sam bio ponosan na sebe što sedimo i pričamo. Eto, prošlo je dugo vremena od tada, a ja opet mislim na tvoje pantalonice i tužan pogled. Ne mogu da se ne setim, previše mi je značio, previše sam ga zavoleo u trenutku. Želeo sam da nađes sreću sa mnom, a i ja sa tobom. Bila si mi sreća, ustvari još uvek si,ali sada više ne mogu da vidim opet te oči, opet tu nadu i tu tihu ljubav. Sada si već porasla, ja sam otišao nekako brzo u tvoj zaborav, kiše su me odnele nekako brzo. Drugi će neko sada pokušati da ti pruži ruku i da čita iz tvojih očiju, ali znam da neće uspeti, jer tu azbuku ljubavi sam samo ja video u tvom pogledu.

Bezveze

Mislim da sam se istrosila. Da sam postala
emotivni invalid.Srce mi obavlja samo onu
fizicku aktivnost. Lupa, lupa, pa stane. Jebi
ga. Suplje.. Nalik trski kraj zaledjenog jezera.
Osuseno.. Ni mozak mi vise ne radi. Osecam
da mi je i telo suplje. Jedino sto odzvanja u
supljoj glavi je lupanje onog istog supljeg,
osusenog srca.

:))

Bila je jedna od najpametnijih osoba koju sam poznavao, zato je valjda retko i bila istinski srećna.
Imala je i previše strpljenja. Uvek je bila tu za sve, slušala bi njihove probleme i pomagala bi im pri rešavanju istih. Ali oni je nisu voleli, ne. Bila im je potrebna, nisu mogli da funkcionišu bez nje kao njihovog podupirača, ali nisu je voleli. Niko od njih je nikada nije upitao kako je ona, niko se nikada nije ni zapitao odakle njoj toliko znanje o životu. Znali su da uvek mogu da dođu kod nje kada im je potrebna pomoć, i to je bilo sve što ih je interesovalo. 
Ja sam je znao, zaista sam je znao i voleo, iako mi nikada nije govorila o sebi. Kad god bih je upitao nešto ogovorila bi kratko i odmah počela priču o nečemu što ja volim. Pametna je bila, kad vam kažem, uvek je znala kako da izbegne odgovor na pitanje koje joj se nije dopadalo. Obožavala je da čita, govorila je da je to jedini način za beg od nesnosne stvarnosti. Podržavao sam je i pravio se da znam o čemu priča, eh kako sam bio glup.. 
Viđao sam je često kako sam smeje, ali retku su bili momenti kada bi joj i okice zasijale. Tada je bila najlepša na svetu, iako toga nije bila svesna. Uvek je govorila da je prokleta, da je najgore biti kao ona, ružan i pametan. Ali nije bila ružna, verujte mi na reč. Obožavao sam da je posmatram dok se veseli kapljicama kiše koje se slivaju niz njeno lice, dok se valja po snegu kao neko detence, dok joj vetar još više mrsi ionako uvek zamršenu kosu. Žao mi je što ona sebe nikada nije videla onako kako sam je ja video.
Naučila me je puno toga o životu. Pokazala mi je da je sreća u malim stvarima, objasnila mi je da bi mnogi ljudi bili srećni da imaju sve ovo što sada mi imamo. Nemojte da mislite da sam ja neki tutuk, znao sam ja sve to, samo.. te reči koje su izlazile iz njenih usta.. one su činile da sve izgleda tako stvarno, skoro sam mogao da osetim bol svih nesrećnih ljudi na svetu. Ubedila me je da sam sposoban za mnogo više, da zaslužujem mnogo bolje, ali rekla je da sreća ne dolazi sama, već da moram da je tražim i da je čvrsto stegnem i nikad ne pustim kada je nađem. Pomogla mi je mnogo, a tek kasnije sam saznao kako je tako dobro poznavala ovaj svet, ali neću vam pričati o tome. Ne mogu, obećao sam joj.
Bila je jedna od najpametnijih ljudi koje sam poznavao, zato je valjda više i nema..