Ljubavno pismo iz 1956 godine

                                      Dragi..

      Možda je malo neobično što se sve ovako odvija,ali kako sam danas nešto prilično slobodna,a da bih ovo radno vreme skratila,uzeh da ti napišem jedno pismo.

      Verujem da ti je dobro poznto kakvo je vreme danas,kao i mogući uslovi koji me okružuju,ali me od svega,moram slobodno priynati,sada mi se momentalno najviše spava.Šta je svemu ovome razlog ne shatam.Da li na mene utiču putovanaja,ili umni posao u zatvorenoj prostoriji..ja ne shavtam,ali ipak tu postoji nešto,što vuče glavu krevetu.

      Stajala sam na prozoru i posmatrala prolaznike kako idu tamo-amo.Na ovom lepom danu svet na ulici bruji kao u košnici,a ja sam tako uznemirena.Sednem i počnem da pišem,ali mi misli odlaze tako daleko,da ja pred sobom više puta upuštena u maštu,gledam lik jedne osobe,koja mi u očima večito sja,a  koju momentalno nemogu dodirnuti,niti joj čuti glas.

       Dolaze razni ljudi,sa raznim pozivima i shvatanjima i oni me ometaju,pa moje misli ne mogu biti koncetrisane i usmerene tamo gde bih ja želela.Sve je na prvi pogled tiho i mirno,ali moje me mišljenje vara.Ja prekrijem uši i sva čula,samoo da ne osetim šta kazuje stavrnost,ali to je nemoguće.

    Ja sam tako dugo vremena bila u vrtlogu strasti,tako da mi ovaj mir i tišina smetaju.Pre izvesnog vremena,kada sam bila daleko od ovoga grada,sedela sma više puta u lepim cvetastim poljima,osećala miris prolećnog cveta i veselo slušala uspavljujući zvuk pčela ,a zatim sam koračala preko mahovinom obraslog kamenja i slušala žubore planinskih potoka .Danas sam u debeloj ladovini,i pišem sve ovo.Pišem,jer smatram da je to potrebno.Potrebno je da se neko upozna i sa mojim osećanjima.
        Kako je život buran  i razdragan,kako svaka se kunda i otkucaj sata,ostavljaju u meni duboko ukorenjen trag.Da li Vi,osoba u kojoj cveta duh mladosti,osećate ovo.Mislim ti si se uvek žuriš,ali uvek stižeš na vreme,a ja sam spora i nedoštižna za tvoje crne oči.
        Prošlo je dosta vremena od kada se nismo videli.Razmišljam o tebi svake noći i pitam se kada ćeš doći.Nedostaješ mi,a to osećanje i ova priroda pokazuje.
       Znaš,ovo je jedno od pisama koje neretko pišem,ali samuvek ispunjen kada to radim.Mislim prošli su me ti mladalački dani kada sma često pisala,sada to radim mnogo ređe nego pre.Možda sma kao dete,želela pisati,ali danas su ostali prašinom popali i popisani papiri.Ne bih želela da ovaj beli list papira snađe ista sudbina.Želela bih da ga s radošću čitaš,i da te u srcu minu ove reči,koje sma ti ja sa ljubavlju pisala.