Крај једне генерације

Имам много лепих успомена, све су ми драге на неки начин али једна ми је посебно драга. Био је то дан када сам смело закорачила у најлепши период живота –Основну школу.

            Сећам се, да сам била веома узбуђена и истовремено уплашена али жељна да упознам нове људе, ново место, нов начин живота, па је тако школа за мене представљала нешто велико.Није ми било тешко да се уклопим у ново друштво, и да ми школа постане други дом. Знам да сам са својим оделјенјем прошла кроз много смеха, суза, бола.Биће ми жао напустити свет у коме сам навикла живети.

            Од првог до четвртог разреда, скорчали смо се и надали кроз одрастање, упознали једни друге, схватили наше тајне, жеље... и друге по особинама и заволели их такве такве какви су. Кроз то младалачко одрастање пратио нас је Иван Мандић, који је био узоран учитељ и педагог.Сада када схватим да нема више лика који је са нама провео четири године,да нема човека који нас је научио основном знању,правом другарству, поштењу, дисциплини...по којој суза украси моје лице, али и лице мојих , јер нас све боли смрт једне тако битне особе.

            Када смо кренули у пети разред били смо мајушна деца, која су желела брзим корацима пожурити у одрастао свет, али наше године су то спречиле.Упознали смо се са садашњим разредним, човеком који је желео да баш његово одељење  буде најбоље , посебно и другачије од других.. и јесмо другачији, поносни на успех који имамо и такмичења, где су баш моји другови постигли битне резултате, дипломе и похвале...  Једноставно, много утисака не веже за пету школу и за моје одељење. Многе ствари не би биле занимљиве да није мојих другара из одељења. Зато ће ми недостајати.Памтићу целокупно одељење заједно сањима и наставнике који када не буду били ту и када их неко други буде заменио, тек тада ћу да схватим колико су ми значили и колико су труда и љубави пружили нама ученицима. Све је то заправо за мене било нешто најлепше што ми се догодило. Тужно  је када схватиш да ће све то да прође. Старије генерације одлазе, нећемо ни ми дуго. Крај неминовно долази, остају само сећања лепа сећања. Знам ништа неће бити као пре. Неће бити оних окупљана у дворишту школе, часова испуњених смехом  и озбиљношћу, дивних екскурзија  98 генерације, а на крају ни нас неће бити. Таква лепа сећања су ту да ме мину у најлепши  период живота, детињства. Неке успомене сам надну душе за сав живот закључала. Преостаје ми само да их се сећам и да им се са радошћу смешим.