Život nas je te sedamdeset i neke odneo na razne strane.Spoznaja nezavosnosti je bila tako primamljiva,neodoljiva,a mi svoji ljudi.Neki su učili još po nešto,a neki draž dinara svojom rukom,zarađenog osetili.Neke stare ljubavi krunisane,nove zasijale,a neke traju.Postajali smo ljudi sa životnim iskustvom,porodicama,ozbiljni,sve bliže sredovečnosti.
Zaborav je oko nekih mrežu počeo da plete nekom trag zaneo,bio je neophodan susret,osećalo se to danima.
Septembarski dan suncem okupan,zlatom posuti trotoari grada naše madosti.Sve je tako poznato,a tako strano.Prepoznajemo se u svakom koraku,kamenu,izlogu,školskoj klupi.U klupi sa nekom borom više,sedim vlasima protkana kosa.
Isti su to osmesi,oči,glas,kod nekog dublji,ili nešto tananiji,mekoću zrelosti spoznao.Kilogrami su,čini se,balast,ali i potvrda godina minulih,života iza nas.U tišini kraj humke mrtvog druga sa čijeg nas spomenika gleda lice sa slike maturske,u svakom deliću svog bića osetismo,da smo đaci,oni isti đaci zbog nenaučenih lekcija,zbog crnih kecelja kod kuće "zaboravljenih",zbog svake male laži i šetnje ulicom,zbog cigarete popušene..
Orosiše se oči suzama zbog mladosti koja tu pred nama počiva,života u dvadeset i drugoj,prekinutog ,peku suze zbog nekih minulih,slatkih vremena.
naviru sećanja,palve nas toplinu šireći,ostavljajući treg tuge.Rascvetavaju se i ko latice cvetova padaju priznanja,istine,davno nekad skrivane,u dnu duše,raskirulju se tajne i gube svoje draži stičući vrednosti nove.
Ta davna sedamdeset i neka,borba sa ocenama,prvim ljubavnim jadima,gladna znanja,uzmiče pred devedesetom bremenitom životnim radostima,teškoćama,nabreklom zrelošću,stasalom,onom koja u ime svih nastupajući očekuje mnogo.
Te večeri,tihe,zvazdane,uz jecaj violine i tihi žubor klavira,zaboravismo da smo se rastajali.Bih smo ponovo na pragu zrelosti ili tu negde,šašavo razdragani,beskonačno mladi,bismo samo svoji,jedno veliko mi.
Te noći septembarsko vreme je stalo u trenu da bismo sa novim danom shvatili stvarnost..
Život nas je te sedamdeset i neke odneo na razne strane.Spoznaja nezavosnosti je bila tako primamljiva,neodoljiva,a mi svoji ljudi.Neki su učili još po nešto,a neki draž dinara svojom rukom,zarađenog osetili.Neke stare ljubavi krunisane,nove zasijale,a neke traju.Postajali smo ljudi sa životnim iskustvom,porodicama,ozbiljni,sve bliže sredovečnosti.
Zaborav je oko nekih mrežu počeo da plete nekom trag zaneo,bio je neophodan susret,osećalo se to danima.
Septembarski dan suncem okupan,zlatom posuti trotoari grada naše madosti.Sve je tako poznato,a tako strano.Prepoznajemo se u svakom koraku,kamenu,izlogu,školskoj klupi.U klupi sa nekom borom više,sedim vlasima protkana kosa.
Isti su to osmesi,oči,glas,kod nekog dublji,ili nešto tananiji,mekoću zrelosti spoznao.Kilogrami su,čini se,balast,ali i potvrda godina minulih,života iza nas.U tišini kraj humke mrtvog druga sa čijeg nas spomenika gleda lice sa slike maturske,u svakom deliću svog bića osetismo,da smo đaci,oni isti đaci zbog nenaučenih lekcija,zbog crnih kecelja kod kuće "zaboravljenih",zbog svake male laži i šetnje ulicom,zbog cigarete popušene..
Orosiše se oči suzama zbog mladosti koja tu pred nama počiva,života u dvadeset i drugoj,prekinutog ,peku suze zbog nekih minulih,slatkih vremena.
naviru sećanja,palve nas toplinu šireći,ostavljajući treg tuge.Rascvetavaju se i ko latice cvetova padaju priznanja,istine,davno nekad skrivane,u dnu duše,raskirulju se tajne i gube svoje draži stičući vrednosti nove.
Ta davna sedamdeset i neka,borba sa ocenama,prvim ljubavnim jadima,gladna znanja,uzmiče pred devedesetom bremenitom životnim radostima,teškoćama,nabreklom zrelošću,stasalom,onom koja u ime svih nastupajući očekuje mnogo.
Te večeri,tihe,zvazdane,uz jecaj violine i tihi žubor klavira,zaboravismo da smo se rastajali.Bih smo ponovo na pragu zrelosti ili tu negde,šašavo razdragani,beskonačno mladi,bismo samo svoji,jedno veliko mi.
Te noći septembarsko vreme je stalo u trenu da bismo sa novim danom shvatili stvarnost..
(izmišljeno)
Нема коментара:
Постави коментар