Plakala je. Svaku noc je plakala pokusavajuci da sakrije. Iskreno pokusavajuci da sakrije. I nisam je nikada cuo, ni jednog jecaja niti uzdaha,fizicki je bila smirena,nasmejana, ali kada bi ustala do kupatila ugledao bih mokar jastuk. Toliko mokar da bih pomislio da su u njemu utopljene sve suze ovog sveta.
Nije bila srećna.
Nas odnos, nasi snovi, ono sto smo jedva cekali, pretvorilo se u cutanje, po koju jutarnju i vecernju rec, kafu koju je uvek ona pravila i retko kad nacrtani onaj istinski blesavi  osmeh na licu po kojem bi rekao da je sve moje srećno.
Nas krevet je postao pustinja. Bio je za nas dvoje zajedno, a spavali smo odvojeno na njemu. Krevet u kojem smo trebali provesti najljepse, najromanticnije, najburnije trenutke ljubavi postade jedna tuzna disharmonija.
Kunem ti se, ujutru kad bi je video kako se dize iz njega u beloj pidzami, u majici ciji su tregeri lezali na njenim krhkim, mrsavim, slabim i umornim ramenima, u meni se nesto cepalo. U svojoj utrobi osetio bih toliku bol da bih od tuge i od ceznje za njom, najradje je zagrlio toliko jako da bi me molila da je pustim.
Nije bila srećna.
Nisam ni ja.
A voleo sam je.Mnogo sam je voleo.