Zazvonio mi je telefon. Bila sam umorna od knjiga koje sam tek počela listati. Kažem listati jer sve što sam pokušala zapamtiti nije išlo.Bacila sam i elektrotehniku i elemente,sve sto mi se naslo po rukom. Kao da je odletelo u vazduh.Čuj kao haha.. Ovaj zvuk telefona kao da je bio to što sam čekala. Još ona. Osoba sa kojom mi uvek prija razgovor. I nakon dugih pričica odlučila sam da joj nešto kažem...
Hej znaš mila kad sam ti pričala da bih volela pronaći nekoga da me zagrli jako, podrži, da sluša otkucaje moga srca upućenih njemu? Eh, nije da sam u tome uspela, ali drugi koji znaju moju priču kažu da sam pronašla. Ja ne verujem u to. Pričala sam ti o čemu se radi. Možeš pretpostaviti.
„Ma mogu, znaš mene. Sad nešto hoću da ti kažem. Znaš šta ja vidim u celoj vašoj priči. Vi ćete biti zajedno. Vi ste jedne zarobljene duše, kamena srca, koja će se otopiti jedno za drugo.“
Ma daj šta pričaš. Ne moraš me toliko ohrabrivati. Podizati moje samopouzdanje tako nekim šalama. Drago mi je da imaš takvo mišljenje, sve to zvuči jako lepo, ali ne ide to baš tako. Neko ko je prijatelj i ne osećaš nešto više, kako možeš biti s njim?
„Ma nema šta ne bacam i u šta trenutno ne gledam, ali to je nebitno. Nego draga moja, znam ja. Ja sam ti čisti primer takve veze. Nemoj da misliš da će tebe to zaobići. Čak šta više vi ćete mi biti bolji primer. Pre ćete shvatiti to, nego što smo nas dvoje shvatili. Veruj mi. Dobro zapamti to šta sam ti rekla.“
Znaš, u neku ruku mi nije ni bitno više. Ionako sam na životnoj raksrsnici. Počela sam da se igram sa sudbinom. Pa ko koga pre pobedi. Ona će mene, znamo to. Ali veruj zanimljivo je. Uvek sam bila ukočena u životu i mislila sam šta će neko reći na te moje postupke. Dok nisam shvatila da ustvari mene ničije mišljenje ne zanima. Radim kako hoću,kome se sviđa uz mene je, kome se ne sviđa nije ni blizu mene. Meni još bolje. Nego da ja tebe više ne davim ovim mojim glupostima. Promeni temu živa bila.
... i tako smo se prebacile na još po neku, ne samo na jednu temu, i razgovor se prekinuo. Kako se osećam bolje, inspirisano. Volim razgovore, nažalost baš tada ne traju dugo, koji razbiju moje primitivno razmišljanje, navedu me na šire puteve i onda ostave da uživam. To je nešto što nikada neću odbiti. A sada, ova olovka bi trebaa da se malo odmori. Jer mislim da mi je inspiracije vrelo veliko pa ću ga uskoro opet uporebiti. Ne bi bilo fer da ga toliko umaram. Slatki snovi olovčice moja. Uskoro ćemo se opet družiti...
Нема коментара:
Постави коментар