Ne trebaš da mi ti da mi govoriš o tome kakvi su muškarci.
Da, imam šesnaest godina. Da, neiskusna sam.. Ali imam sestru.
Znam ja dobro, ne trebaš mi ti da me učiš o životu, o obavezama.
Da, imam šesnaest, ali imam i čitavu hrpu knjiga na svojim leđima.
Imam papire, nesredjene kućne probleme, knjige, i znam kako se zavrću sijalice i kuda kroz moju kuću prolazi struja. Znam, ne pitaj me kako.
Ne uči me o životu, ne znaš kakav je moj bio. Ne poznaješ me toliko dobro.
Ni ti, niti ovaj do tebe, niti ovaj koji je tri koraka iza vas dvojice.
Isti ste mi, ma ko i oni u školi,knjižari,na ulici....i bilo gde drugde,tako prosecni i nebitni.

I ne želim više ni jednog od vas, haha, ne želim da volim.
Želim da se zabavljam i ne razmišljam, da ne uzimam telefon u ruke, jer mi se može, da budem ona stara. To mi najbolje ide.

Imala sam ljubav a bila sam i bez nje . Ništa posebno. Niti jedno niti drugo.
Bacila sam sve u vodu, gubila sam hiljadu puta sve,sve stavljala na kocku,ali sada se vracam na staro. Uspomene sada postoje uprljane tvojim neiskoriscenim i očajnim potezima.. Uspomene koje su mogle biti najljepše, eh..

Rekao je da bežim od nas.. Nisam pobegla. Otišla sam. Sasvim dostojanstveno. Pokupila sve svoje, ostavila ono što sam poklonila i uložila i stekla, uzela samo svoje prvobitne osobine. To je to.

Ne planiram sada, ne planiram nikada, onako tupo voleti, dati sebe i to bezuslovno.
Ne.  Jer se još uvek ne isplati.
Zato ću se malo igrati mačke i miša, malo se dosađivati, malo osvajati i dozvoliti da budem osvojena. Sve je to tako slatko, zanimljivo.
Ali ništa ozbiljno.

I ne, to nije zato jer ga još uvek volim.
To je jer više nikoga ne želim da volim.