Ti si moja mala tajna. Moja radost u ovim tihim noćnim razmišljanjima. Ponesu me ovako misli do onog stola za kojim smo gledali jedno drugom u oči. Nisam mogla tada da razumem njihov govor. Bila sam duboko potonula u onaj odsjaj plavetnila u njima. Bilo je proleće na izmaku. A u njima kao da je tek počelo. Videla sam procvale ruže i prve zrake jutarnjeg sunca.Iako je sada tlom okovan beo tepih,ja se i dalje jasno prisećam slika iz tog perioda.
Uživala ono jedno poslepodne. Samo tada i nikada više. Ostalo je lepo sećanje i nada da će se nekada u nekom drugom mestu, možda čak i uskoro,ponoviti. Uskoro kažem da utešim sebe. Jer ovo nekada, zvuči tako daleko, nedostižno. A čovek naučio da se teši, pa čak i onda kada je svestan da za neke stvari je suviše prekasno. Uvek postoji u nama ono „možda“ i „šta ako“. To je ono što nas uvek ponovo podstakne da verujemo da će se nešto opet pokrenuti.
Možda ne sada, možda ne uskoro, ali jedno jutro kada se probudim srećna pored onoga kojeg mi je život odredio, znaću da li je „ono nešto“ zapravo bilo to ili sam se uzalud nadala nečemu što mi nije suđeno. Sve će se sumnje tada otkriti, sve će se jednog jutra shvatiti i razumeti...