Moji roditelji nisu preneli ljubav na mene.Nismo zajedno išli na utakmice.Ja ne znam šta je toplina doma i oni trenuci kada cela porodica sedne za sto i ruča.Moja porodica nije najvrednije što imam i nije puna ljubavi,jer su u nju usadjene neke norme ponašanja o kojima se u društvu ne priča i o takvim temama najčešće nam govore da ćutimo,a trebalo bi o tome otvoreno da se razgovara.
Bila sam žrtva nasilja,doživela sam to u porodici i u školi.Verujte mi,ti trenuci nemaju nikakvu lepotu.Od takve tuge,zaćutiš.Nemaš snage više.Suza ti se omakne i nestane u dlanu ruke pre nego što žarko sunce te obasja,da ne bi neko video kako je tvoj divan osmeh,prethodno bio zaliven suzama.A u tebi sve plače..Nije lako živeti u okruženju sa ljudima čija te pojava iritira.Možeš se pretvarati da si otporan,jak ,ali te noći pojedu.Izgleda de je to prevelika mržnja ljudi.Puni su sebe.Prezir.Prevelike doze u ljudima koji hodaju ovom zemljom nadmeno.Nečiji udarac je nekome zauvek zatvorio oči.Kako su mnogi zatvorenih očiju uplovili tako će i potonuti jednog dana.Dok tako ćutiš i čekaš da se neke stvari promene,promrzneš od hladnoće.Suze ti sijaju u očima i stopiš se sa svim ljudima koji se jednim imenom zovu žrtve.Ali jednom kada oluje vremena sruše tvoje detinjstvo,nije samo dovoljno promeniti stranicu života,već celu knjigu ,kao i likove te iste koji su te uništili.
Rasla sam u porodici gde je bilo bračnog nasilja..To je odvrtno po deteta.Mesto da se kao i druga deca rasdosno igraš odbojke do večeri,ti slušaš probleme,ako i sam ne postaneš žrtva.Sećam se kao da je juče bilo,dobijaš batine sve dok ti krv ne krene,sve dok ti znoj lice ne oblije.Vrištiš.Uveče dobiješ batine,a ujutru odeš u školu.Društvo ti se podsmeva,jer si ćutljiv.Nema veselih priča sa roditeljima,život ti se svede na agoniju a ti kao da si robot.Dodješ kući jedeš,učiš i pobegneš u sobu sa nadom da i te noći nećeš preživeti horor kao i prethodnih.I obično dobiješ batine.Znam,po sebi.Poremećeni bračni odnosi,psihički problemi dotične osobe i sve ono što sam tim ide.I tako godine idu...idu svojim tokom,a ti rasteš sa ožiljcima.Imala sam ožiljke na ledjima dugo,od udaraca.Niko ih nikad nije video.Vešto sam skrivala.Bila sam potpuno smirneo dete,primeran djak,divan prijatelj.Nisam dozvolila problemima da me slome.To se sve dešavalo u Osnovnoj.Moji su se iskupljivali parama.Nisu znali šta je ljubav.To je za njih bila strana reč.
U tim godinama,odnosno kada sam bila mladja,doživela sam fizičko nasilje,a kada sam upisala Srednju suočila sam se sa drugom vrstom nasilja.Bilo je to psihičko nasilje.Predrasude i patrijarhalni modeli ponašanja su nekada toliko jaki da čak i ja kada idem u školu pričaju se veoma loše stvari.Kada pričate o bilo čemu što ima veze sa tehnikom,prosto od dva sagovornika izaberite ženskog i stavite sliku.Doživela sam sa tugom uvrede,pretnje,potcenjivanje,..Veoma je ružno kada slušaš u društvu čuješ da si odvratna ,da nikada nećeš uspeti ,da si cilj ogovaranja.
Jesam plakala,mnogo.Bilo mi je teško ali naučiš da živiš sa tim.Moji prijatelji su divni prema meni i naučili su me svim onim lepotama koje život pruža.Znam da ako ikada budem bila roditelj,nikada neću dići ruku na svoje dete,voleću ga i poštovati.Možda je loše što sam dobra,a možda i ne.Neću se obazirati ne one čiji se život svede na ogovaranje i omalovažavanje.Neću poštovati muškarce koji dignu ruku na ženu.Ubedila sam sebe da sam sposobna za mnogo više ,da zaslužujem mnogo bolje,ali sreća ne dolazi sama ,već za nju moram da se potrudim i kada je nadjem,čvrsto je stegnem i nikada je ne ispustim.
Bila sam žrtva nasilja,doživela sam to u porodici i u školi.Verujte mi,ti trenuci nemaju nikakvu lepotu.Od takve tuge,zaćutiš.Nemaš snage više.Suza ti se omakne i nestane u dlanu ruke pre nego što žarko sunce te obasja,da ne bi neko video kako je tvoj divan osmeh,prethodno bio zaliven suzama.A u tebi sve plače..Nije lako živeti u okruženju sa ljudima čija te pojava iritira.Možeš se pretvarati da si otporan,jak ,ali te noći pojedu.Izgleda de je to prevelika mržnja ljudi.Puni su sebe.Prezir.Prevelike doze u ljudima koji hodaju ovom zemljom nadmeno.Nečiji udarac je nekome zauvek zatvorio oči.Kako su mnogi zatvorenih očiju uplovili tako će i potonuti jednog dana.Dok tako ćutiš i čekaš da se neke stvari promene,promrzneš od hladnoće.Suze ti sijaju u očima i stopiš se sa svim ljudima koji se jednim imenom zovu žrtve.Ali jednom kada oluje vremena sruše tvoje detinjstvo,nije samo dovoljno promeniti stranicu života,već celu knjigu ,kao i likove te iste koji su te uništili.
Rasla sam u porodici gde je bilo bračnog nasilja..To je odvrtno po deteta.Mesto da se kao i druga deca rasdosno igraš odbojke do večeri,ti slušaš probleme,ako i sam ne postaneš žrtva.Sećam se kao da je juče bilo,dobijaš batine sve dok ti krv ne krene,sve dok ti znoj lice ne oblije.Vrištiš.Uveče dobiješ batine,a ujutru odeš u školu.Društvo ti se podsmeva,jer si ćutljiv.Nema veselih priča sa roditeljima,život ti se svede na agoniju a ti kao da si robot.Dodješ kući jedeš,učiš i pobegneš u sobu sa nadom da i te noći nećeš preživeti horor kao i prethodnih.I obično dobiješ batine.Znam,po sebi.Poremećeni bračni odnosi,psihički problemi dotične osobe i sve ono što sam tim ide.I tako godine idu...idu svojim tokom,a ti rasteš sa ožiljcima.Imala sam ožiljke na ledjima dugo,od udaraca.Niko ih nikad nije video.Vešto sam skrivala.Bila sam potpuno smirneo dete,primeran djak,divan prijatelj.Nisam dozvolila problemima da me slome.To se sve dešavalo u Osnovnoj.Moji su se iskupljivali parama.Nisu znali šta je ljubav.To je za njih bila strana reč.
U tim godinama,odnosno kada sam bila mladja,doživela sam fizičko nasilje,a kada sam upisala Srednju suočila sam se sa drugom vrstom nasilja.Bilo je to psihičko nasilje.Predrasude i patrijarhalni modeli ponašanja su nekada toliko jaki da čak i ja kada idem u školu pričaju se veoma loše stvari.Kada pričate o bilo čemu što ima veze sa tehnikom,prosto od dva sagovornika izaberite ženskog i stavite sliku.Doživela sam sa tugom uvrede,pretnje,potcenjivanje,..Veoma je ružno kada slušaš u društvu čuješ da si odvratna ,da nikada nećeš uspeti ,da si cilj ogovaranja.
Jesam plakala,mnogo.Bilo mi je teško ali naučiš da živiš sa tim.Moji prijatelji su divni prema meni i naučili su me svim onim lepotama koje život pruža.Znam da ako ikada budem bila roditelj,nikada neću dići ruku na svoje dete,voleću ga i poštovati.Možda je loše što sam dobra,a možda i ne.Neću se obazirati ne one čiji se život svede na ogovaranje i omalovažavanje.Neću poštovati muškarce koji dignu ruku na ženu.Ubedila sam sebe da sam sposobna za mnogo više ,da zaslužujem mnogo bolje,ali sreća ne dolazi sama ,već za nju moram da se potrudim i kada je nadjem,čvrsto je stegnem i nikada je ne ispustim.
Нема коментара:
Постави коментар