Bila je jedna od najpametnijih osoba koju sam poznavao, zato je valjda retko i bila istinski srećna.
Imala je i previše strpljenja. Uvek je bila tu za sve, slušala bi njihove probleme i pomagala bi im pri rešavanju istih. Ali oni je nisu voleli, ne. Bila im je potrebna, nisu mogli da funkcionišu bez nje kao njihovog podupirača, ali nisu je voleli. Niko od njih je nikada nije upitao kako je ona, niko se nikada nije ni zapitao odakle njoj toliko znanje o životu. Znali su da uvek mogu da dođu kod nje kada im je potrebna pomoć, i to je bilo sve što ih je interesovalo.
Ja sam je znao, zaista sam je znao i voleo, iako mi nikada nije govorila o sebi. Kad god bih je upitao nešto ogovorila bi kratko i odmah počela priču o nečemu što ja volim. Pametna je bila, kad vam kažem, uvek je znala kako da izbegne odgovor na pitanje koje joj se nije dopadalo. Obožavala je da čita, govorila je da je to jedini način za beg od nesnosne stvarnosti. Podržavao sam je i pravio se da znam o čemu priča, eh kako sam bio glup..
Viđao sam je često kako sam smeje, ali retku su bili momenti kada bi joj i okice zasijale. Tada je bila najlepša na svetu, iako toga nije bila svesna. Uvek je govorila da je prokleta, da je najgore biti kao ona, ružan i pametan. Ali nije bila ružna, verujte mi na reč. Obožavao sam da je posmatram dok se veseli kapljicama kiše koje se slivaju niz njeno lice, dok se valja po snegu kao neko detence, dok joj vetar još više mrsi ionako uvek zamršenu kosu. Žao mi je što ona sebe nikada nije videla onako kako sam je ja video.
Naučila me je puno toga o životu. Pokazala mi je da je sreća u malim stvarima, objasnila mi je da bi mnogi ljudi bili srećni da imaju sve ovo što sada mi imamo. Nemojte da mislite da sam ja neki tutuk, znao sam ja sve to, samo.. te reči koje su izlazile iz njenih usta.. one su činile da sve izgleda tako stvarno, skoro sam mogao da osetim bol svih nesrećnih ljudi na svetu. Ubedila me je da sam sposoban za mnogo više, da zaslužujem mnogo bolje, ali rekla je da sreća ne dolazi sama, već da moram da je tražim i da je čvrsto stegnem i nikad ne pustim kada je nađem. Pomogla mi je mnogo, a tek kasnije sam saznao kako je tako dobro poznavala ovaj svet, ali neću vam pričati o tome. Ne mogu, obećao sam joj.
Bila je jedna od najpametnijih ljudi koje sam poznavao, zato je valjda više i nema..
Imala je i previše strpljenja. Uvek je bila tu za sve, slušala bi njihove probleme i pomagala bi im pri rešavanju istih. Ali oni je nisu voleli, ne. Bila im je potrebna, nisu mogli da funkcionišu bez nje kao njihovog podupirača, ali nisu je voleli. Niko od njih je nikada nije upitao kako je ona, niko se nikada nije ni zapitao odakle njoj toliko znanje o životu. Znali su da uvek mogu da dođu kod nje kada im je potrebna pomoć, i to je bilo sve što ih je interesovalo.
Ja sam je znao, zaista sam je znao i voleo, iako mi nikada nije govorila o sebi. Kad god bih je upitao nešto ogovorila bi kratko i odmah počela priču o nečemu što ja volim. Pametna je bila, kad vam kažem, uvek je znala kako da izbegne odgovor na pitanje koje joj se nije dopadalo. Obožavala je da čita, govorila je da je to jedini način za beg od nesnosne stvarnosti. Podržavao sam je i pravio se da znam o čemu priča, eh kako sam bio glup..
Viđao sam je često kako sam smeje, ali retku su bili momenti kada bi joj i okice zasijale. Tada je bila najlepša na svetu, iako toga nije bila svesna. Uvek je govorila da je prokleta, da je najgore biti kao ona, ružan i pametan. Ali nije bila ružna, verujte mi na reč. Obožavao sam da je posmatram dok se veseli kapljicama kiše koje se slivaju niz njeno lice, dok se valja po snegu kao neko detence, dok joj vetar još više mrsi ionako uvek zamršenu kosu. Žao mi je što ona sebe nikada nije videla onako kako sam je ja video.
Naučila me je puno toga o životu. Pokazala mi je da je sreća u malim stvarima, objasnila mi je da bi mnogi ljudi bili srećni da imaju sve ovo što sada mi imamo. Nemojte da mislite da sam ja neki tutuk, znao sam ja sve to, samo.. te reči koje su izlazile iz njenih usta.. one su činile da sve izgleda tako stvarno, skoro sam mogao da osetim bol svih nesrećnih ljudi na svetu. Ubedila me je da sam sposoban za mnogo više, da zaslužujem mnogo bolje, ali rekla je da sreća ne dolazi sama, već da moram da je tražim i da je čvrsto stegnem i nikad ne pustim kada je nađem. Pomogla mi je mnogo, a tek kasnije sam saznao kako je tako dobro poznavala ovaj svet, ali neću vam pričati o tome. Ne mogu, obećao sam joj.
Bila je jedna od najpametnijih ljudi koje sam poznavao, zato je valjda više i nema..
Нема коментара:
Постави коментар