Pretpostavka je majka svih zajeba.Tako ukratko zvuči naravoučenije koje se može izvesti iz više decenijskog gledanja filmova sa borilačkom tematikom.Po mojim shvatanjima scene boraca idu ovako:usamljeni stranac,ulazi u bar prepun lokalnih siledžija i pijanaca.Oni ga po inerciji zasipaju najgrđim uvredama i provokacijama,ali on hrabro trpi tu verbalnu torturu.Iznervirani njegovom ravnodušnošću i nedostatkom reakcije,oni kreću da se fizički obračunaju sa njim,a nkon čega doživljavaju gorko i nerpijatno iznanadjenje.On zahvaljujući poznavanju tajnih veština borbe,uspeva da preciznim potezima,neutrališe većinu napada i obriše pod sa neotesanim agresorima.Takve scene se javljaju u borilačkim filmovima,i zbog njih sam počela da se,još od detinjstva,zanimam se za borilačke veštine.
Naime,odrastajući na vrelom asfaltu i surovim ulicama Valjeva,skoro svaki klinac je imao svog ličnog krvnika.Ta privilegija je bila nezaobilazan ritual odrastanja i fizičkog i mentalnog sazrevanja.Znate na koga mislim,na onu nijansu malo krupnijih i starijih dečaka-siledžija čiji je posao maltretiranje,verbalno prozivanje..
Batine su bile škola koju je svako morao da prođe,kako bi rano spoznao da je svet u suštini nepravedan i da jedino sami sebe možemo da zaštitimo.Moj progonitelj zvao se Dušan(ne brinite se nije bio duša od čoveka kao što mu ime govori ,već nešto sasvim drugo..!)Bio je 3 godine stariji,rastao je bez majke i sa osem alkohoholičarem,što je njegovu narav učinilo prilično grubom i rđavom.Bio je veoma razvijen za svoje godine,i bio je sklon izazvanim šutevima u stomak,kao i bacanjem malđe dece niz strme stepenice hodnika škola.I drug i ja nismo znali kako da se suočimo sa njim,sve do trenutka dok nisam videla na TV veštine Karate kida.To je bio film koji nam je otvorio čitave oči.U njemu je klinac Ralf Maćijo,koji je takođe trpeo šikaniranje od lokalnih siledžija,uz pomoć ostarelog japanskog učitelja i gurua MIjagija,kroz prividno banalne svakodnevne zadatke naučio je veštinu karatea,i odbranio je svoj ponos u školi.Usput je i osvojio srce mile devojke koju je igrala lepa heroina 80-ih,Elizabet Šu.To je bio hepiend koji je izmicao stvarnom životu,nešto poput sna ili tako to..
Već sl.dana smo molili roditelje da nas upišu u neku borilačku školu.Ja se u njoj nisam dugo zadržala, svega mesec ipo dana,ali i to je vremenom bilo dovoljo da ojačam kako na psihološkom tako i na fizičkom nivou.Moji drugovi su nastavili dalje školovanje kroz spiralne dimenzije karatea..Što se tiče Dušana,tu su se stvari završile ,antiklimaktično-bar za mene.Moji drugovi su ga pobedjivali,ali ja sam umesto toga,zadobila njegovu pažnju,tako što sam mu nasnimavala kasete sa hip hop pesmama koje je obožavao..Zato mislim da važna životna lekcija koja često nedostaje u borilačkim filmovima je ..AKO JAČE OD SEBE NE MOŽEŠ DA POBEDIŠ,PRIDRUŽI IM SE.
Нема коментара:
Постави коментар