Da li ikad osećate prazninu u duši.Skroz ništa i tako bezosećajan osećaj imate.Plače ti se,a suze ne idu.Kada ne znaš šta osećaš,dal tugu,strah,bojažljivost,ili nešto drugo.Kada znaš da možes večno gledati u daljinu,oblak,drvo..bilo šta satima bez prestanka.Osećaj imaš kao da si posrano govno,nasred kiše,gde emocije uopšte ne naviru,reči ne postoje..
Znaš ko će ti pružiti zagrljaj,reći tople reči hvale..znaš ko?Pravi prijatelj.
I ja imam jednog,koga nisam birala,već su se duše same privukle.Dovoljno mi je da znam da bih joj se uvek našla i u dobru i u zlu,a srce mi je još ispunjenije kada znam da je ona za mene već mnogo učinila i da me je prihvatila ovakvu kakava jesam,kao i ja nju.Volim njene tople reči koje mi znače podršku u tamnim noćima i tužnim danima,njeno hvalenje,moje filozofiranje..
Hvala ti prijatelju,jer si baš ti onaj ko mi je ulepšao život i taj bezosećajan tračak nade koji me kad -tad spopadne,pretvoriš u trenutak kada emocije i reči preovladavaju,a srce oseća ljubav prema životu i jednom iskrenom drugu.
Нема коментара:
Постави коментар