Неки је младић
имао савршено срце. Није било ожиљака ни зареза на њему. Сви су се слагали да
је његово срце најлепше. Младић је био врло поносан и све се више и гласније
хвалио својим прелепим срцем. Изненада се појавио неки старац и рекао:
- Зашто твоје срце није тако лепо као моје?
Старчево срце је снажно ударало, али је било
пуно ожиљака. На неким су местима комадићи били премештени, а на друга
стављени, али нису потпуно одговарали. А било је пуно места где су цели комади
недостајали. Људи су гледали старца с неповерењем. Како може и помислити да му
је срце лепше од младићевог?
Младић је погледао у старчево срце и насмејао
се.
- Мора да се шалиш? – рекао је – Упореди своје
срце с мојим: моје је савршено, а твоје је препуно ожиљака.
- Видиш, сваки ожиљак представља особу којој
сам даровао љубав – извадио сам комадић срца и дао јој га. Најчешће су и они
мени поклонили комадић свога срца који није баш савршено пристајао на празно
место у мојем. Каткад сам поклонио комадић срца, а да нисам добио други
заузврат. Ту су настале велике празнине и удубљења. Иако су отворене празнине
болне, подсећају ме на љубав коју смо делили. И за те људе гајим наду да ће се
једног дана вратити и испунити их. Младићу, видиш ли сада шта је истинска
лепота?
Младић је неко време уронио у мисли. Пришао је
старцу, посегнуо за својим младим, савршеним срцем и отргнуо комадић, те га
дрхтавим рукама пружио старцу. Старац је прихватио комадић младићевог срца,
одломио комадић свога и сместио га на рану младићевог срца.
Нема коментара:
Постави коментар