Kada bi kišobrani progovorili

 

  Oko svakog predmeta,kao i oko svakog osećanja može se isplesti priča..Čini mi se da je Mika Antić imao jednu divnu pesmu:''Kada bi jastuci progovorili o tome šta neko sanja i krije,kada bi zaista progovorili o tome šta neko radi kradom..'' a ja,ja sam se često zapitala kako bi to izgledalo kada bi kišobrani progovorili,znajući da bi mnogi imali što šta da nam ispričaju..

Ne mogu reći ni da volim kišobrane,ni da ih ne volim,ali svakako moram priznati da ima onih tako običnih kao i onih tako posebnih.

Davno sam imala jedan takav,specijalan i po mnogo čemu poseban.Bio je to ,zapravo kišobran moje bake koji nije završio na nekom tavanskom uglu jer sam ga ja prisvojila i sa zadovoljstvom počela da ga nosim tokom prvih godina mog školovanja.

To su oni dugovečni kišobrani koji danas  više ne postoje.Trajali su godinama,decenijama i nikada se nisu kvarili.Sećam se da je imao čvrstu dršku od bambusovog drveta i bio je crvene boje koja se u potpunosti uklapala u moj tadašnji imidž.Veoma radosno sam ga uzimala u ruke onih kišnih jutara i kretala peške ka školi mojim omiljenim ulicama i mojim posebnim stazama.Jednog takvog dana imala sam nesvakidašnji susret pod bakinim kišobranom.Negde kod Oficirskih zgrada prišao mi je jedan veoma fin mladić,prelepog osmeha i upitao me je:’’Mogu li malo da idem sa tobom pod kišobranom?’’Iznenadio me je,ali i zbunio.     

Stvarno je padala  kiša,ali ne tako jaka,i on nije imao kišobran,to je tačno!Ali ja ga nisam poznavala i sećam se da mi je kroz glavu proletela misao:’’Kako je tako drzak da mi tek tako priđe i zatraži da ide sa mnom pod istim kišobranom?’’Medjutim i pored toga,njegov osmeh i vedre oči naterale su me da spontano kažem:’’Da!’’Išli smo tako jedno vreme u tišini,pod bakinim kišobranom i nije mi bilo neprijatno,a onda je on započeo jedan krajnje neočekivani i veoma prijatan razgovor.Više se ne sećam koliko smo vremena hodali,ali tek taj razgovor nisam mogla zaboraviti,a ni taj osmeh.

Sećam se da smo se rastali kao da će mo se sutra opet sresti na tom istom ćošku,a svako od nas je poneo sa sobom samo ime onoga drugog.     

Međutim,nikada više se nismo sreli na tom istom ćošku,ni u toj ulici,iako sam ja tuda prolazila narednih godina moga školovanja.Bakin kišobran sam negde izgubila tokom svog školovanja,i na njega potpuno zaboravila,a onda sma jednoga dana prepoznala u gradu taj divan osmeh koji mi je rekao:’’Pa to si ti,devojka sa kišobranom!’’

U stvari zaboravila sam da vam kažem da sam imala još  jedan kišobran i to plavi japanski koji je prošetao beogradskim i pariskim ulicama u više navrata..ali o tome možda neki drugi put.