Ti

Ušla si mi u život laganim korakom,skoro pa nečujno. Na ramenu si imala nevidljivu torbu razumevanja za mene. Reči su ti bile obojene bojama koje do skoro nisam znao protumačiti. Nisam mislio da bi iko ikada znao tako uverljivo da klima glavom dok mu pričam i da završava moje misli. Jedna si od bitnih. Jedna si od retkih koje vrede. Ti si ona koja me je uzela za ruku i rekla "hajde,pratim te" kad sam krenuo u potragu za sobom. Dok sam tražio sebe,pronašao sam tebe. I Bogu hvala što nam je puteve ukrstio i prepustio da od njih napravimo dva paralelna,skoro ista puta kojim koračamo. Godinama? Može,hajdemo godinama biti drugačije i posebno, a da ostanemo svoji. Pre tebe su me hvatali za ruku kada sam im trebao biti isključivo oslonac i niko nije mogao da razume kao ti. Hvala ti. Hvala što me voliš i onda kada se samom sebi gadim. Hvala što znaš ko sam i onda kada ja zaboravim. Hvala što me usmeravaš kada na putu od silne tame ne vidim nikakav znak. Hvala ti što o meni ćutiš. Hvala ti što postojiš. Ja sam tu. I biću tu,u kakva god govna zagaziš ti znaj da ću tvoje cipele očistiti i pogurati te dalje,baš kao što si ti mene. Ne želim ti obećavati više ništa. Možda ja nisam tebi ono što si ti meni. Ali,imaš me. Imaš me da plačeš. Imaš me da se smeješ. Imaš me da te slušam. Imaš me da nazdravimo za našu sreću. Imaš me da ispijamo kafe i palimo cigaru jednu na drugu. Imaš me da te razumem,baš kao što ti mene razumeš. I,budalice, nemoj se brinuti kako si svima daleka. Ja znam. I ja sam tu. Sad, i ako Bog da još dugo.