Ona je tog jutra bila poprilično tužna.Razočarala se u mene.Ti osećaji su stvorili depresiju što je bilo veoma rizično za njeno malo,brzolupajuće srce.Video sam da je nemoćna,da više ne može i da će svakog minuta reći da odustaje.
Usne su joj modre i suve,gotovo nestvarne.Prošlih dana sam izuzetno malo spavao,gotovo nimalo.Ona je tih dana izgledala isušeno,sa očima upalim,skoro izgubljenim u dupljama.Oči su joj izgubile nekadašnji sjaj,ali izražavaju molbu koja je upućena meni sa nadom da ću je ispuniti i da ću malo više pridati značaja njoj,mojoj voljenoj.Mučila su je ta osećanja,a mene su dotukle obaveze.Radio sam u dve smene,ujutru u firmi a posle podne kući.Teško mi je bilo .Taj posao mi je bio odskočna daska za nešto bolje.Onim divnim osećanjima i lepim rečima koje su trebale da budu upućene njoj,nisam pridavao značaja ,jer su mi se na izgled,činila prosta i svakodnevna.Ne bih promenio svoja razmišljanja dok nisam uvideo kakva je zapravo,trula!
Rezonujem da se čuje neki zvuk...zvuk mog telefona.I najzad ona koja me zove:-Dušo,možeš li da razgovaraš?-Ejj,bre..,zar sad?!Znaš da sam u gužvi!-..I sam ne shvatam kako sam uspeo tako da se proderem na nju.Počeo sam da gubim kontrolu pričanja.Ona je prekinula razgovor.Otišao sam da spavam,nisam imao snage ni za šta.
Par dana kasnije imala je uobičajenih problema sa učenjem,ali je ipak znala sta treba da radi.Njen život je bio obojen borbom za popravljanje ocena.Nekada je bila toliko time obuzeta da nije ni obratila paznju na moje poruke.
Shvatio sam da onog trenutka kada sam počeo da radim i da zaradjujem za sebe,da sam postao svoj čovek,ali nisam uvideo da sam postao robot,bez osećanja i osmeha.Vratio sam se sa posla pre ponoći.Kuća je mračno tiha kao da očekuje samo mene da je održavam.Uveče kada sam razgovarao sa njom stvarno sam uvideo da sam je povredio.Njene reči su bile kao šamar koji sam tog dana pretrpeo,a traje i danas.Pričala je izuzetno plahovitim glasom.Jedva sam je čuo.Razgovor se završio kao i prethodni.
Danima je bila obuzeta neodoljivom potrebom da zaplače.Dodirivala je svoj grudni koš,misleći da je tu nekada nešto i boravilo.Zapravo ne mislim na osećanja.Izvršila je operaciju krajnika,bolelo je ,ali mi se nije žalila.Govorila je da joj je dobro.
Imala je neopisivu volju,da se oseti voljenom.U njoj se ogleda dete veselog duha.Želela je šetnju kraj reke ,ili pak nešto njoj milije.Ja bih pomutio njenu sreću,a mesec bi se ljutio zbog toga i stalno bi pljeskao reku svojim rukama.Ona bi se smejala tako glasno da bi se čulo do zvezda.I one bi se smeškale ,tiho,lako podrhtavajući.Reka bi bila tiha i mirna,čak bi i prkosila vetru,ali ja bih ipak bio siguran da u tom momentu ona se ne bi istrgla iz mog naručja.Razmišljao sam o svemu,o njoj,o nama...I siguran sam da na ovom tlu živi neko ko kroti reke,kao i moje misli.To je ona!
-Da li će ova teskoba ikada iščeznuti?-zapitala me je. -Nagni se na moje rame...svako ko diše,kasnije i umre.Trudićemo se,onako kako se trude voljeni.-
Pa je tako i učinila.
Usne su joj modre i suve,gotovo nestvarne.Prošlih dana sam izuzetno malo spavao,gotovo nimalo.Ona je tih dana izgledala isušeno,sa očima upalim,skoro izgubljenim u dupljama.Oči su joj izgubile nekadašnji sjaj,ali izražavaju molbu koja je upućena meni sa nadom da ću je ispuniti i da ću malo više pridati značaja njoj,mojoj voljenoj.Mučila su je ta osećanja,a mene su dotukle obaveze.Radio sam u dve smene,ujutru u firmi a posle podne kući.Teško mi je bilo .Taj posao mi je bio odskočna daska za nešto bolje.Onim divnim osećanjima i lepim rečima koje su trebale da budu upućene njoj,nisam pridavao značaja ,jer su mi se na izgled,činila prosta i svakodnevna.Ne bih promenio svoja razmišljanja dok nisam uvideo kakva je zapravo,trula!
Rezonujem da se čuje neki zvuk...zvuk mog telefona.I najzad ona koja me zove:-Dušo,možeš li da razgovaraš?-Ejj,bre..,zar sad?!Znaš da sam u gužvi!-..I sam ne shvatam kako sam uspeo tako da se proderem na nju.Počeo sam da gubim kontrolu pričanja.Ona je prekinula razgovor.Otišao sam da spavam,nisam imao snage ni za šta.
Par dana kasnije imala je uobičajenih problema sa učenjem,ali je ipak znala sta treba da radi.Njen život je bio obojen borbom za popravljanje ocena.Nekada je bila toliko time obuzeta da nije ni obratila paznju na moje poruke.
Shvatio sam da onog trenutka kada sam počeo da radim i da zaradjujem za sebe,da sam postao svoj čovek,ali nisam uvideo da sam postao robot,bez osećanja i osmeha.Vratio sam se sa posla pre ponoći.Kuća je mračno tiha kao da očekuje samo mene da je održavam.Uveče kada sam razgovarao sa njom stvarno sam uvideo da sam je povredio.Njene reči su bile kao šamar koji sam tog dana pretrpeo,a traje i danas.Pričala je izuzetno plahovitim glasom.Jedva sam je čuo.Razgovor se završio kao i prethodni.
Danima je bila obuzeta neodoljivom potrebom da zaplače.Dodirivala je svoj grudni koš,misleći da je tu nekada nešto i boravilo.Zapravo ne mislim na osećanja.Izvršila je operaciju krajnika,bolelo je ,ali mi se nije žalila.Govorila je da joj je dobro.
Imala je neopisivu volju,da se oseti voljenom.U njoj se ogleda dete veselog duha.Želela je šetnju kraj reke ,ili pak nešto njoj milije.Ja bih pomutio njenu sreću,a mesec bi se ljutio zbog toga i stalno bi pljeskao reku svojim rukama.Ona bi se smejala tako glasno da bi se čulo do zvezda.I one bi se smeškale ,tiho,lako podrhtavajući.Reka bi bila tiha i mirna,čak bi i prkosila vetru,ali ja bih ipak bio siguran da u tom momentu ona se ne bi istrgla iz mog naručja.Razmišljao sam o svemu,o njoj,o nama...I siguran sam da na ovom tlu živi neko ko kroti reke,kao i moje misli.To je ona!
-Da li će ova teskoba ikada iščeznuti?-zapitala me je. -Nagni se na moje rame...svako ko diše,kasnije i umre.Trudićemo se,onako kako se trude voljeni.-
Pa je tako i učinila.
