Susret jedne mladosti

Život nas je te sedamdeset i neke odneo na razne strane.Spoznaja nezavosnosti je bila tako primamljiva,neodoljiva,a mi svoji ljudi.Neki su učili još po nešto,a neki draž dinara svojom rukom,zarađenog osetili.Neke stare ljubavi krunisane,nove zasijale,a neke traju.Postajali smo ljudi sa životnim iskustvom,porodicama,ozbiljni,sve bliže sredovečnosti.
Zaborav je oko nekih mrežu počeo da plete nekom trag zaneo,bio je neophodan susret,osećalo se to danima.
Septembarski dan suncem okupan,zlatom posuti trotoari grada naše madosti.Sve je tako poznato,a tako strano.Prepoznajemo se u svakom koraku,kamenu,izlogu,školskoj klupi.U klupi sa nekom borom više,sedim vlasima protkana kosa.
Isti su to osmesi,oči,glas,kod nekog dublji,ili nešto tananiji,mekoću zrelosti spoznao.Kilogrami su,čini se,balast,ali i potvrda godina minulih,života iza nas.U tišini kraj humke mrtvog druga sa čijeg nas spomenika gleda lice sa slike maturske,u svakom deliću svog bića osetismo,da smo đaci,oni isti đaci zbog nenaučenih lekcija,zbog crnih kecelja kod kuće "zaboravljenih",zbog svake male laži i šetnje ulicom,zbog cigarete popušene..
Orosiše se oči suzama zbog mladosti koja tu pred nama počiva,života u dvadeset i drugoj,prekinutog ,peku suze zbog nekih minulih,slatkih vremena.
naviru sećanja,palve nas toplinu šireći,ostavljajući treg tuge.Rascvetavaju se i ko latice cvetova padaju priznanja,istine,davno nekad skrivane,u dnu duše,raskirulju se tajne i gube svoje draži stičući vrednosti nove.
Ta davna sedamdeset i neka,borba sa ocenama,prvim ljubavnim jadima,gladna znanja,uzmiče pred devedesetom bremenitom životnim radostima,teškoćama,nabreklom zrelošću,stasalom,onom koja u ime svih nastupajući očekuje mnogo.
Te večeri,tihe,zvazdane,uz jecaj violine i tihi žubor klavira,zaboravismo da smo se rastajali.Bih smo ponovo na pragu zrelosti ili tu negde,šašavo razdragani,beskonačno mladi,bismo samo svoji,jedno veliko mi.
Te noći septembarsko vreme je stalo u trenu da bismo sa novim danom shvatili stvarnost..
Život nas je te sedamdeset i neke odneo na razne strane.Spoznaja nezavosnosti je bila tako primamljiva,neodoljiva,a mi svoji ljudi.Neki su učili još po nešto,a neki draž dinara svojom rukom,zarađenog osetili.Neke stare ljubavi krunisane,nove zasijale,a neke traju.Postajali smo ljudi sa životnim iskustvom,porodicama,ozbiljni,sve bliže sredovečnosti.
Zaborav je oko nekih mrežu počeo da plete nekom trag zaneo,bio je neophodan susret,osećalo se to danima.
Septembarski dan suncem okupan,zlatom posuti trotoari grada naše madosti.Sve je tako poznato,a tako strano.Prepoznajemo se u svakom koraku,kamenu,izlogu,školskoj klupi.U klupi sa nekom borom više,sedim vlasima protkana kosa.
Isti su to osmesi,oči,glas,kod nekog dublji,ili nešto tananiji,mekoću zrelosti spoznao.Kilogrami su,čini se,balast,ali i potvrda godina minulih,života iza nas.U tišini kraj humke mrtvog druga sa čijeg nas spomenika gleda lice sa slike maturske,u svakom deliću svog bića osetismo,da smo đaci,oni isti đaci zbog nenaučenih lekcija,zbog crnih kecelja kod kuće "zaboravljenih",zbog svake male laži i šetnje ulicom,zbog cigarete popušene..
Orosiše se oči suzama zbog mladosti koja tu pred nama počiva,života u dvadeset i drugoj,prekinutog ,peku suze zbog nekih minulih,slatkih vremena.
naviru sećanja,palve nas toplinu šireći,ostavljajući treg tuge.Rascvetavaju se i ko latice cvetova padaju priznanja,istine,davno nekad skrivane,u dnu duše,raskirulju se tajne i gube svoje draži stičući vrednosti nove.
Ta davna sedamdeset i neka,borba sa ocenama,prvim ljubavnim jadima,gladna znanja,uzmiče pred devedesetom bremenitom životnim radostima,teškoćama,nabreklom zrelošću,stasalom,onom koja u ime svih nastupajući očekuje mnogo.
Te večeri,tihe,zvazdane,uz jecaj violine i tihi žubor klavira,zaboravismo da smo se rastajali.Bih smo ponovo na pragu zrelosti ili tu negde,šašavo razdragani,beskonačno mladi,bismo samo svoji,jedno veliko mi.
Te noći septembarsko vreme je stalo u trenu da bismo sa novim danom shvatili stvarnost..
(izmišljeno)

Jedan sasvim običan razgovor

Zazvonio mi je telefon. Bila sam umorna od knjiga koje sam tek počela listati. Kažem listati jer sve što sam pokušala zapamtiti nije išlo.Bacila sam i elektrotehniku i elemente,sve sto mi se naslo po rukom. Kao da je odletelo u vazduh.Čuj kao haha.. Ovaj zvuk telefona kao da je bio to što sam čekala. Još ona. Osoba sa kojom mi uvek prija razgovor. I nakon dugih pričica odlučila sam da joj nešto kažem...

Hej znaš mila kad sam ti pričala da bih volela pronaći nekoga da me zagrli jako, podrži, da sluša otkucaje moga srca upućenih njemu? Eh, nije da sam u tome uspela, ali drugi koji znaju moju priču kažu da sam pronašla. Ja ne verujem u to. Pričala sam ti o čemu se radi. Možeš pretpostaviti.

„Ma mogu, znaš mene. Sad nešto hoću da ti kažem. Znaš šta ja vidim u celoj vašoj priči. Vi ćete biti zajedno. Vi ste jedne zarobljene duše, kamena srca, koja će se otopiti jedno za drugo.“

Ma daj  šta pričaš.  Ne moraš me toliko ohrabrivati. Podizati moje samopouzdanje tako nekim šalama. Drago mi je da imaš takvo mišljenje, sve to zvuči jako lepo, ali ne ide to baš tako. Neko ko je prijatelj i ne osećaš nešto više, kako možeš biti s njim?

„Ma nema šta ne bacam i u šta trenutno ne gledam, ali to je nebitno. Nego draga moja, znam ja. Ja sam ti čisti primer takve veze. Nemoj da misliš da će tebe to zaobići. Čak šta više vi ćete mi biti bolji primer. Pre ćete shvatiti to, nego što smo nas dvoje shvatili. Veruj mi. Dobro zapamti to šta sam ti rekla.“

Znaš, u neku ruku mi nije ni bitno više. Ionako sam na životnoj raksrsnici. Počela sam da se igram sa sudbinom. Pa ko koga pre pobedi. Ona će mene, znamo to. Ali veruj zanimljivo je. Uvek sam bila ukočena u životu i mislila sam šta će neko reći na te moje postupke. Dok nisam shvatila da ustvari mene ničije mišljenje ne zanima. Radim  kako hoću,kome se sviđa uz mene je, kome se ne sviđa nije ni blizu mene. Meni još bolje. Nego da ja tebe više ne davim ovim mojim glupostima. Promeni temu živa bila.

... i tako smo se prebacile na  još po neku, ne samo na jednu temu, i razgovor se prekinuo. Kako se osećam bolje, inspirisano. Volim razgovore, nažalost baš tada ne traju dugo, koji razbiju moje primitivno razmišljanje, navedu me na šire puteve i onda ostave da uživam. To je nešto što nikada neću odbiti. A sada, ova olovka bi trebaa da se malo  odmori. Jer mislim da mi je inspiracije vrelo veliko pa ću ga uskoro opet uporebiti. Ne bi bilo fer da ga toliko umaram. Slatki snovi olovčice moja. Uskoro ćemo se opet družiti...

Lepirići u stomaku

Dragi leptiriću,

U ovoj  hladnoj noći, poželela sam da si tu. Da me rečima utopliš, pogledom nasmeješ. I da, poželela sam da nekome tiho šapnem koliko mi nedostaje, ali ono najiskrenije iz srca. Ode godina,a sa njom i moja najbolja drugarica.Nema više oslonca,kao da mi je neko srce iz grudi iščupao kada je otišla bez ijedne reči. Moj najbolji drug trudi se da srce vrati na pravo mesto,da me uteši i nasmeje.On zapravo nikada nije otišao od mene,a mnogo toga mu dugujem.Sve je to duboko u meni skriveno.Mislite da ja ove reči iznosim na svetlost dana? Oo ne,jer taj divan sucev zrak obasjava jedno naizgled hladno,ali u duši čisto biće. Teško da takva osećanja mogu  isplivati pred svakim. Treba doći neki spasilac sa obale najlepšeg mora i pomoći mi da se osećaji spase. Da se ne utope.

Krenula sam  da ti pišem ovo pismo sa željom da stigne tamo gde mu je i mesto. Do tvoga srca. Staviću ga u bocu, ali ne od stakla. Puknuće. Staviću ga u bocu koju godinama je pravilo moje srce samo da bi ovo iskreno pisamce otplovilo ka tebi. Pisaću ti na kraju i adresu da znaš gde da se pojaviš ukoliko poželiš. Ne brini, čekaću te. Čekam te već unazad toliko mnogo godina, da mi se baš ovde nekako dopalo. Ima ljudi sa istom sudbinom, a valjda se sa takvima uvek možeš udružiti.

Neću dužiti. Premalen je list da bih pisala sve što poželim. Čekaću odgovor tvoj i moliti onoga koji upravlja svime na ovoj planeti, da usmeri moju bocu sa pisamcem na pravu adresu. Tebi suđenom. 

Ne trebaš da mi ti da mi govoriš o tome kakvi su muškarci.
Da, imam šesnaest godina. Da, neiskusna sam.. Ali imam sestru.
Znam ja dobro, ne trebaš mi ti da me učiš o životu, o obavezama.
Da, imam šesnaest, ali imam i čitavu hrpu knjiga na svojim leđima.
Imam papire, nesredjene kućne probleme, knjige, i znam kako se zavrću sijalice i kuda kroz moju kuću prolazi struja. Znam, ne pitaj me kako.
Ne uči me o životu, ne znaš kakav je moj bio. Ne poznaješ me toliko dobro.
Ni ti, niti ovaj do tebe, niti ovaj koji je tri koraka iza vas dvojice.
Isti ste mi, ma ko i oni u školi,knjižari,na ulici....i bilo gde drugde,tako prosecni i nebitni.

I ne želim više ni jednog od vas, haha, ne želim da volim.
Želim da se zabavljam i ne razmišljam, da ne uzimam telefon u ruke, jer mi se može, da budem ona stara. To mi najbolje ide.

Imala sam ljubav a bila sam i bez nje . Ništa posebno. Niti jedno niti drugo.
Bacila sam sve u vodu, gubila sam hiljadu puta sve,sve stavljala na kocku,ali sada se vracam na staro. Uspomene sada postoje uprljane tvojim neiskoriscenim i očajnim potezima.. Uspomene koje su mogle biti najljepše, eh..

Rekao je da bežim od nas.. Nisam pobegla. Otišla sam. Sasvim dostojanstveno. Pokupila sve svoje, ostavila ono što sam poklonila i uložila i stekla, uzela samo svoje prvobitne osobine. To je to.

Ne planiram sada, ne planiram nikada, onako tupo voleti, dati sebe i to bezuslovno.
Ne.  Jer se još uvek ne isplati.
Zato ću se malo igrati mačke i miša, malo se dosađivati, malo osvajati i dozvoliti da budem osvojena. Sve je to tako slatko, zanimljivo.
Ali ništa ozbiljno.

I ne, to nije zato jer ga još uvek volim.
To je jer više nikoga ne želim da volim.

Ti si deo mene

Gledala sam ga s nekim divljenjem, cudjenjem.. Ne znam ni ja sam sta sam osetila. Ali znam da je bilo jace od one prosecne emocije. Nije to bio onaj osecaj kad se samo zaljubiš, oni leptirici o kojima  pesnici pisu, nije ni bio onaj osecaj gladi i zedji za muskim telom, bilo je to blize nekoj strastvenoj hipnozi. Njegove oci obuzimale su svaki centimetar moga tela, svaki tamni cosak uma.. Bilo je nestvarno. Cekala sam kad ce me neko ustinuti, ili kad ce mi alarm zazvoniti da krenem u školu. Medjutim, nisam sanjala. On je stajao ispred mene, mocniji od bilo kog momka, jaci od bilo koje emocije, ne odvajajuci oci od mojih. Zeleo je da tako stojim dok ne umrem, da disem za njim,Bila sam ja  njegova, ali kad bolje razmislim nista vise od  obicnog pogleda nije bilo medju nama. Od glave do pete, njegova. Obuzeta carima pozude, one najjace. Nisam bila svesna svog izgleda dok se nije glasno nasmejao i produzio dalje svoj hod,dok sam nepomicno stajala na ulici. Otisao je.Osecala sam se prosecno. Osecala sam se uzasno. Bila sam podvrgnuta njegovoj igri. Zaigrala sam s njim, pokusavajuci razumeti pravila, ne shvatajuci da ne mogu pobediti. Koji sam ja idiot.
Tako je bilo i sa svakom. Niko nije se nije mogao kontrolisati pred njegovim pogledom. Kao da je imao neku cudnu moc gde svako zensko pada pred njega, moleci je da ga dodirne. Kad bi skupili u jednu kutiju misljenja svih zena s kojima je bio, dobili bi isti zakljucak; Medju svima njima,mene nikad nije zaboravio.
Probudila sam se ujutru osecajuci se jos gore nego sinoc.Otisla sam u skolu, kao popisana, Razmisljala sam i tada i  nisam mogla shvatiti sta to devojke vide na njemu..Prosecan muskarac, dobrih godina, jos boljeg novcanika.. Ali opet, morao je imati neki sarm. Nisu to bile 2 djevojke, vec 5-6 djevojaka SVAKU NOC. Morao je posedovati neku moc zavodjenja. Lampica, bas kao u crtanim filmovima, mi se upalila iznad glave. Sarm, moc zavodjenja.. Onaj osjecaj hipnoze mora da je tako nastao. Nije posedovao lepotu zbog koje bi obaraao zene s nogu, ali oci.. One su svaku koju pozeli, obarale s nogu. Nakon 2-3 sata dubokoumnog razmisljanja, odlucila sam ga naci i veceras. Odlucila sam saznati po cemu je toliko poseban. Odlucila sam momka najtrazenije robe u mom srcu naterati da pozeli mene.

Plakala je. Svaku noc je plakala pokusavajuci da sakrije. Iskreno pokusavajuci da sakrije. I nisam je nikada cuo, ni jednog jecaja niti uzdaha,fizicki je bila smirena,nasmejana, ali kada bi ustala do kupatila ugledao bih mokar jastuk. Toliko mokar da bih pomislio da su u njemu utopljene sve suze ovog sveta.
Nije bila srećna.
Nas odnos, nasi snovi, ono sto smo jedva cekali, pretvorilo se u cutanje, po koju jutarnju i vecernju rec, kafu koju je uvek ona pravila i retko kad nacrtani onaj istinski blesavi  osmeh na licu po kojem bi rekao da je sve moje srećno.
Nas krevet je postao pustinja. Bio je za nas dvoje zajedno, a spavali smo odvojeno na njemu. Krevet u kojem smo trebali provesti najljepse, najromanticnije, najburnije trenutke ljubavi postade jedna tuzna disharmonija.
Kunem ti se, ujutru kad bi je video kako se dize iz njega u beloj pidzami, u majici ciji su tregeri lezali na njenim krhkim, mrsavim, slabim i umornim ramenima, u meni se nesto cepalo. U svojoj utrobi osetio bih toliku bol da bih od tuge i od ceznje za njom, najradje je zagrlio toliko jako da bi me molila da je pustim.
Nije bila srećna.
Nisam ni ja.
A voleo sam je.Mnogo sam je voleo.

Zamagljeni prozori,minus napolju. Sve se počelo smrzavati i sve je već odavno pusto. Tanka je linija izmedu hladnoće i belog praha kojeg nazivamo 'sneg'. Gledam kroz taj zamagljeni prozor, naprežem oči a,napolju tišina,praznina,sve utihnulo. Mnoštvo sveća,knjiga u ruci,naslonjena desna ruka na crnom stolu i kamin ispred,u kojem vatra pleše. Pucketaju drva,i iskre lete na sve strane. Prelepi pogled,toplina,kao da je ona hladnoća jednostavno prošla. A zapravo još nije ni počela. Još nije zabelilo, još nas nije pokrio taj beli prekrivač,taj prelepi dijamant. Decembar skoro na izmaku a već hladno je... Onako detinjasto priđes prozoru i puhneš u ono staklo samo kako bi ga još više zamaglio da bi mogao nešto da nacrtaš. Neprocenjivo! Možda ova hladnoća i nije tako loša,zapravo možda je dobra,ko zna vreme će pokazati.Kako god ovih dana hladnoća je opasno zakucala na vratima i čini mi se da ima samo jedan metak,nazalost i taj jedan je dovoljan da nas ošamuti. Evo još malo pa kraj decembra i taj famozni januar na pragu,a sve tv kuce se vec uveliko pripremaju za Božić i Novu godinu.Koka kola reklama je počela,što može značiti samo jedno! Ali dajte ljudi, ohladite malo,imate još malo,ja mislim da ćete uspeti organizovati sve to. Ljubav,prijateljstvo,život sve to u paketu sa decembrom,snegom i putovanjem. Kad sam već kod tog putovaja tek bi to trebala da bude fantazija,pa se nekako nadam da će se ostvariti ali ne brinite na vreme ćete biti obavešteni. Moram da idem,kasno je zapravo kad bolje razmislim onaj Vremeplov se neće sam pročitati a što više čitam to sve mi više pitanja kruži po glavi. 

Ne mere se ulice kojima hodaš koracima ljudi koji te korake (više) ne dele sa tobom.
Da li je bitno što smo prokleti, prokleto bolimo jedno drugo, što mi pratiš svaki korak, što ja, čak i kada ne želim, saznam svaki tvoj?
Ili se zavaravam da ne želim.
Zavaraću se da se ne zavaravam. Mislim, lepo zvuči to. Ne zanima me šta on radi i kako je.

Ne mere se ulice gore navedenim koracima, istina.
Problem je što si nekada davno već izmerio sve ulice svog sveta, dosadašnjeg sveta. Pa moraš proći pored i kroz ulice prvog poljubca, ulice prvog podeljenog osmeha, svih ulica koje ste zvali vašima. Nekad to radiš mahinalno, zapravo uglavnom to radiš mahinalno i nesvesno, a nekad te  pogodi uspomena. Ova ulica kojom hodaš nije savršena. To je ulica "Prvi put izbrojanih pegica na njegovom licu".
Pogodi te, pa komad srca ostaviš koračajući tuda.
Čitavo srce ostaviš kada shvatiš kako se sećaš da je broj  pegica 36. Sve si ih poljupcima izbrojala,draga moja.

Cesta, isprekidane linije koje vode u budućnost negde gde će naš život biti bolji. Ali da li je to samo želja? Koračam tom cestom prelazim preko isprekidanih linija, osećam grčeve u nogama. Osećam bol od hodanja. Topli nalet vetra,oko mene diže prašinu poput uragana koji želi uništiti sve. Ali vetar je sprečava u tome i vraća je ponovo tamo gde i pripada, tamo gde joj je mesto. Idem dalje, na mojoj desnoj strani momak šutira loptu. Od zamaha noge se diže prašina oko lopte a ona odlazi u visinu a nakon nekoliko sekundi ponovo pada na tlo.Počinjem se pitati gde sam to ja? Možda savršeno mesto, mesto gde se osećam srećno ili...Svakim korakom uočavam nešto. Vidim ženu. Nosi otrcani kaput i kožne cipele, ali nešto mi odvlači pažnju. Njene oči, ima nešto u njima. Možda iskra neke vatre koju je davno ugasila u sebi ili je samo tuga?I njen osmeh da li samo prikriva bol ili je veoma sreća. Prolazim pored nje i ona mi se nasmejala. Nasmeja se i uputi mi pogled ljubaznosti, pogled sreće. Tada shvatam da ta iskra nije tuga koju je preživela. Iako ju je imala nešto drugo je njen pokretač sreće, ventil ljubaznosti. Možda je njoj dovoljno sama nagrada da živi život... Koračajući vraćam se nazad i sada vidim ih više. Mnogo njih oko jedne lopte nasmejani. Sedam na taj poligon sreće i gledam. Pitam se da li je zaista sve ovako. Da li je zaista ovo moj svet? Možda je sve samo san, ali sve izgleda tako stvarno. Poput bajke...Nekako sam ostala u tom momentu, taj trenutak se zamrznuo, ona prašina je ostala zaleđena u zraku samo se čuo cvrkut ptice u daljini, još samo refleks koji mi se približavao. A onda u jednom trenutku sve je počelo crniti, blediti, ustala sam gledajući kako prema meni ide tmurni oblak gaseći sve to. Bio je poput okidača za svetlo i sve je nestajalo .Konačno došao je do mene i poslednje što sam videla bila je žena u otrcanom kaputu. Otvorila sam oči, bio je mrak iako je bila jedna svetiljka u blizini otvorila sam oči i videla bele linije. Bile su isprekidane i vodile u daljinu. Pogledala sam napred, nešto je dolazilo do mene. Bila sam na cesti na sredini puta i nešto je išlo prema meni. Videla sam samo dva svetla kako se približavaju i sada su bili ispred mene a ja sam se ukipela, Razrogačila sam oči.Bio je to auto.

Pa zar to nije najljepse? Videti sinoc isplakanu devojku kako se ujutru smeje? Zar nije predivno videti nakon crvenih, natecenih ociju, vracanje boje njenim ocima. Ta promena na devojkama, kada iz tuznih i depresivnih postajemo srećne i nasmejane. To je ono sto nas cini neodoljivima, najlepsima, posebnima. To nas cini jednosatvno najjacim osobama na svetu!