Pravo prijateljstvo

Ne može se sasvim opisati ni to osećanje ni ta pojava. To je nešto što ispunjava i srce i dušu, daje najlepši osećaj sigurnosti i retko se nalazi - to je prijateljstvo. Naći pravog prijatelja veće je blago od bilo kog na svetu. Danas su ljudi mnogo više okrenuti sebi i retko ko bi sve dao za neku osobu sa kojom nije u srodstvu i prema kojoj nema nikakvu obavezu. Međutim, postoje oni, retki, ali ipak postoje, koji su vredni pažnje. Ti ljudi se u današnje vreme skoro nikada ne sreću, ali ko naiđe na takvu osobu, taj je zaista srećan. On može dobiti bezuslovnog prijatelja, nekoga ko je jednostavno uvek tu, pa čak i ako nije prisutan fizički. Ja sam imala sreću da budem od onih koji su pronašli pravog prijatelja. Možda više nikada neću upoznati osobu koju ću toliko ceniti i voleti kao mog najboljeg druga. Zapravo kažem “najboljeg druga” jer se samo tako kaže. Velika je razlika između drugarstva i prijateljstva. On je prijatelj koji je nekada bio samo drug. Moje poverenje je veoma teško zadobiti, ali on je uspeo i zaista smatram da je vredan svakog truda i svake žrtve. Kada mi je podrška bila najpotrebnija, kada sam mislila da moj život nema smisla i kada je moj svet bio srušen, on je bio tu. Pun razumevanja, pomogao mi je da počnem ispočetka i iz ono malo temelja što je ostalo, podignem zidove, ponovo. Lepo je znati da uvek postoji neko ko te voli i ko jet u, čak i ako te svi napuste. Neki kažu da to ne postoji i da ne može postojati osoba kojoj se može u potpunosti verovati, neki pak tvrde da se prijateljstvo ne može javiti među osobama različitog pola, mnogi imaju razne predrasude i malo je onih sa verom u prijateljstvo. Ja razumem sve te ljude jer sam i ja to mislila dok nisam iskusila tako nešto. Većina smatra da i razgovori ne mogu biti iskreni i da se duša ne može otvoriti kompletno ako su prijatelji različitih polova, ali ja se ne slažem. Prijateljstvo je nešto što ne bira članove, ni po polu, niti po bogatstvu, kao ni po lepoti. Zaista, ne znam na koji način to da opišem, prosto nema dovoljno reči za opisivanje nečega tako moćnog i čistog. Postoje ljudi koji ne umeju da sačuvaju prijateljstvo, pa kasnije pate zbog toga i sami bivaju povređeni. Oni su se jednostavno vodili nekim trenutnim osećanjima, bez ikakvog razmišljanja o posledicama. Nekada je prijateljstvo vredno velikih odricanja i žrtvi. U prijateljstvu ne treba samo uzimati već i davati i to u najvećoj mogučoj meri. Svima želim da bar jednom u životu iskuse pravo prijateljstvo jer će im mnogo promeniti život. To će, takođe, biti jedna od najlepših, ako ne i najlepša stvar koja im se dogodila. I tek da svi znaju: Treba voleti, jer u ovom surovom vremenu samo ljubav, porodica i prijateljstvo čine život i spasavaju od svih koji vam žele loše, a što se mog prijateljstva tiče, mogu da kažem samo: HVALA!

ONA JE SAVRSENSTVO MEZ MANE !

Vecito sam trazila nekog kao ti. Dolazili i odlazili ljudi nalik tebi, jer to je zivot. Niko se nije zadrzao, kao da nije smeo. A onda si uletela ti. Ne znam kako, zasto, ali sam zaista srecna zbog toga. Plasim se kako bih izgledala bez tebe. A, zaista, dani sa tobom su divni. Predivni. I, usetala si mi u srce tako nevidljivo, tiho...Postale smo sve blize i blize. Skoro svake veceri legnem razmisljajuci kako ne mozemo biti blize od ovoga, i sutra se iznenadim.

Niko mi nikada nije toliko usao u srce. Mrzim sebe zbog toga, mrzim sto to radim, ali, mislim da te volim vise od svih mojih ostalih drugarica. Ako ne, onda sam definitivno od tebe najzavisnija. Bez tebe je nemoguce ziveti. Ako mi ne odgovoris na poruku u roku od sat vremena panika nastaje. Ako se ne cujemo na par sati haos! Jednostavno, ne mogu bez tebe. Ne znam da li je ovo dozvoljeno, da li smem ovoliko da te volim, ali praticu osecaj, jer... s tobom je najlepse! Sati sa tobom prolete kao sekunde, nikada mi nije dosta, stalno mi je telefon u ruci da bih se cula sa tobom, i sve samo zbog tebe. Svima ponosno pricam o tebi, smejem se, uspravno drzim glavu. A kada te nema, to nisam ja. Ovaj zivot izgleda tako tuzan, nigde se ne uklapam, nikom ne pripadam, niko me toliko ne poznaje. Kada nisi tu, tako falis mi. Tu su moje tako dobre drugarice, one koje su mi blize i od sestre, ali, nekako su transparetne. Ti si mi objasnila da trebam sve da im oprostim, da ih volim kao sto volim tebe, da ih postujem. I trudim se, iskreno se trudim, ali, ne mogu njih umesto tebe. Niti tebe umesto njih. Kada me povredis onako kako samo ti umes, to boli, strasno, pece. Stidljivo spustim glavu, nikom ne zelim da kazem o cemu se radi, stidim se sto sam to dozvolila. Nastaju dani i dani agonije, ljutim se na sebe jer ne umem na tebe. A onda, ti jednim glupavim osmehom sve ispravis. I sve je opet divno, opet bajno. Opet ti pricam o tome kako mi drugi fale, opet me zoves onako kako samo ti znas, i opet smo to mi. Opet nedostajemo jedna drugoj, i opet smo dream tim. Do sledeceg poraza, sledeceg pada zbog kojeg cu da mrzim ceo svet. Mozda me dovedes do same litice, ili do najviseg neba, kako god pratim te... Sve dok si ti tu, velicam te. Uvek, i bas uvek trebam te. Mozda je pogresno, ali iskreno, najiskrenije, volim te!
Nekada obuzdam ovu jezu jer se plasim da je ispoljim. Plasim se da pokazem svetu kako se osecam jer je to nista, malo, tako malo u odnosu na ono sto ljudi osecaju. Ali ipak, jeza se javlja, jeza kada pomislim na tebe. Jeza kada pomislim kako lepo bilo je, i kako se sve srusilo, odjednom, kao kula od karata, i sada mi ne ostaje nista. Borim se, mucim, da sastavim prve redove, al' me stalno neki zemljotres ometa. To je zemljotres iz tvoje i moje duse, zajednickim snagama rusi sve, jer nismo spremne. Nismo spremne da imamo ovo sto zelimo, nismo zasluzili ovo cemu se nadamo, i sada prokleto bauljamo po ovom blatu sto je ostalo iza nas, ja trazim nesto sto lici na nas. Mene i tebe, kao sto je bilo, sjajno, nasmejano, suncano. A sada su i zvezde pobegle, Danicu mi drugi pokazuju, ja je ne vidim, ne! I bojim se, bojim se da ovo je kraj, a ja stvarno to ne zelim, jer bez tebe sam prah. Ja bez tebe ne umem, a ne znam ni kada sam se zarazila, s tobom lakse je, cak i u paklu pratim te. A falis mi! Falis mi neopisivo, sedim tu pored tebe, a falis mi. Zelim da te zagrlim, da ti opisem kako mi je bilo tesko, da ti kazem da volim te, i ti to da mi potvrdis. Falis mi, prokleto mi falis jer to nisi ti, ni ovo nisam ja, a tako licimo. Ja sam postala ti, ona stara, kopirala te nesvesno do poslednjeg trena. Nisam ni sama znala zasto, ali si postala zarazna. Kazu to je ucenje po modelu, ali gde je onda moj model, fali mi! Falis mi da mi napises onu dugacku poruku, objasnis dan! Falis mi da mi opises svaku sitnicu koja ti se u danu dogodila, falis mi da se glupo nasmejem tvojim slatkim glupostima, da te hrabro pogledam, i u toj tvojoj nesigurnosti meni nadjem oslonac za zivot, u tim tvojim lomljivim danima ja nalazila najsrecnije i najsigurnije dane, sate, nedelje. Falis mi da me onako nasmejes, i fale mi one tople nesigurne oci, gde su sad, ne smem ni da ih pogledam! Fali mi da ti pricam sve, bas sve, i ti meni, i onda satima tako, falis mi da bude sve kao pre. Hej falis mi ti! I fale mi oni stari dani gde smo mi bili mi. Stidim se da se pogledam u ogledalu jer to nisam ja. I tako zelim da te povratim, da bude kao pre, nije bitno ko je pogresio, ali vrati mi se! Ne, nemoj na tako prazan nacin, da stojis pored mene k'o da nisi tu, da pricamo, ali nisi tu, budi tu, kako si umela! Budi tu onako kako ti se nije svidelo! Fale mi to dvoje, budale nasmejane, fali mi ono da se ceo svet cudi kako smo se spojile! Fali mi ono da ponosno vicem tvoje ime, da te ponosno zagrlim, i ponosno kazem svetu da si moja drugarica. Fali mi ono ponosno ponavljanje tvojih reci jer sada umesto njih se stidljivo krijem. Krijem se negde iza zidova, dalje od sveta, krijem od tebe, od njih, jer to nismo mi! Ne gledam te ni u oci, ne znam da li me boli, ali se bojim! Ovako kukavicki pobegnem od istine, negde se zavucem i zaplacem i mislim da sam time resila sve, ali zapravo ne. Problemi tek nastaju, jer sam mislila da smo spremne resiti sve. A gde smo sad? Da li je moguce da cemo se tako brzo rastati kao sto smo se i spojile? A spojile smo se brzo. Mozda prebrzo, ali meni je pomoglo, meni je to bilo sasvim doboljno. Pomogla si mi da prebrodim jesen, nasmejano docekam zimu. I ne, nemoj odlaziti sada kada je najhladnije. Obe verujemo u ispunjenje zelja, a moja je trenutno lazljiva. Mislim da bi ona sve resila. Budi pored mene, ali budi stvarno. I ja posle puno prica sa tobom ne znam sta da ti kazem da bi se promenila, da bi me promenila. Ne znam nacina, a ako postoji molim te, reci mi, zelim da sve bude kao ranije! Jer ja, stvarno, iskreno, volim te! Hvala za sve...


Hvala ti sto postojis,sto te volim srcem celim
jer si me naucila prave vrednosti zivota da cenim.
Trpis me i kada sam dosadna,i kada si i ti teska
ali znaj da nikada necu reci da je nase prijateljstvo bilo greska.
Hvala sto me dizes kada padam
jer se ja samo tebi nadam.
Hvala ti na svemu lepom sto si mi pruzila
i nemoj da me pitas zasto te volim,jer si ti to zasluzila!

Deniro - Rodjen u oziljku

Grudi teze od neba, ruka mikrofon drzi, boli

Niko utehu da mi pruzi,kazem sebi izdrzi, 

Vrelina stopala przi, pa grabim sve, sve lepo 

sto zivot pruzi, verov'o sam ekipi i ekipi sam ljubav dao

sad kada se sretnemo na zuru nema cak ni cao

Drugarstvo ko sto karata sto se polovi, jedni drugima

krademo srce ko da smo lopovi, imas te tuzne oci, al'

to ne vidi svako, vec samo tuzni vidim opet si plak'o.

Bol bez milosti, razmisli pre nego osudis pre spavanja

se molis da sutra srecna se probudis, da srce cuje taj smeh

da ispravi se slika kada smejes se k'o nekad kada bila si klinka,

Razmazana je sminka torta u sobi guzva, a kada prodje slavlje ti opet tuzna.

ref. 

Znam sta je bolje jer se druzimo vec dugo, lezem sa suzom budim se s tugom Setam se trgom a suze kaplju po plocniku, ako je zivot rana ja rodjen sam u oziljku. 2x 

Gledas nasmejane vidis sebe od pre, gledas srecne al' boli srce kad pokisne

Na toj kisi suza sto nece da stane, pa cesto budan skapir'o cekam da svane,

Samo rime i ja, soba uspomene stare, kutije stare kasete, motali cigare, 

Da boli smugnemo jer mnogo nas je boleo, taj komsiluk tuge koga sam mnogo voleo.A sada ulica nosi previse rana, rodjeni smo dobri uz klince s trga

Partizana, pa place hladno u nama jer boli zivot kad iskvari, cisto srce nekad 

Smo pricali, a sad k'o stranci, gledam rodbinu k'o strance, gledam SH2 family

Sa ovim' ostacima od face, nadgrizle kozu ko rdja ogradu od zice, gledas me u Oci al' samo mi vidis lice .

http://www.youtube.com/watch?v=9QzPRc7p1UE

Dokle ovako pisati?

Sto te duze gledam, to sve vise gubim inspiraciju. Jer sa svakim tvojim pogledom, dusa mi je praznija, a takav ostaje i papir. Steta je, jer toliko ti toga zelim reci, samo sto ne smem! Ali sto duze ostaje neizreceno, to se vise gubi. Nemam sta misliti, nemam sta reci, nemam sta zapisati. Papir ostaje prazan. Dusa mi je prazna. Moja dusa je papir. I prazna je. Osecaji dolaze i prolaze ostavljajuci samo trag, ali ne i secanje na njih. samo ostaje bol.. Bol koju ne mogu pretvoriti u reci. Papir ostaje prazan...

Moja prva ljubav

U godinama kad je cisto srce, kad nemas drugih misli, kad si iskren i nevin dogadja desava se prva ljubav.
Tada srce voli silno bez prepreka , koje mu kasnije postavlja razum. Pesaciti  kilometrima da bi krisom video neciji osmeh, pobeci sa casa da bi ukrao cvet iz skolske baste i odneo joj na sred njenog casa , popiti prve gutljaje piva zbog nesrecne ljubavi, osecati u nozdrvama njen miris danima, patiti zbog svakog pogleda upucenog od nje bilo kome drugom.. sve te i mnogo cudnije stvari cine se normalnim kada je prva ljubav u pitanju. Posle pocinjes slusati starije, ma nije ona jedina, trebas sebe ceniti, ako si ti pesacio danas zbog nje neka ona pesaci sutra zbog tebe.. Kada ti se slomi srce zbog prve ljubavi, pocinjes da pijes,a ljudi te smatraju tezgarosem i pijancem a ne covekom, iskljucujes srce, a ukljucujes zatrovani razum i ljubav postaje drugacija i izvagana.
Inace,sve ljubavi posle prve.nalaze put i do druge, osakajuci razmisljanjem i nedavanjem celog srca,kao sto su to cinili prema prvoj ljubavi.

Ljubav

Moj deda kaze: Ljubav je kuca govana prelivena medom, polizes med i udaris pravo na govna.


Mladi ljudi kazu treba slusati starije. Ja kazem da treba slusati srce. Ziveti i voleti jer jedini smisao zivota je ljubav, ljubav prema deci , bratu, sestri, roditeljima, domovini, drugovima, poeziji, hladovini, fudbalu ili necem trecem sto nas cini srecnim. Bez ljubavi smo kao puz golac, kao skoljka bez ljusture, prazni i hladni. A mi ljudi nismo kamen. Smisao zivota je ljubav, u besmislu ziveti je greh i stranputica, trazenje nepostojece alternative,iluzija.


Voleti ne znaci samo okusiti med nego i patiti jer nije uvek med i mleko stvarno u zivotu i kao sto veliki Njegos rece: Casu meda jos niko ne popi dok je casom zuci ne zagrci, casa zuci iste casu meda, smesane najlakse se piju.

Sledeći put

Sledeći put kad' je nazoveš kurvom pred svojim društvom, seti se da si je donedavno zvao princezom! Sledeći put kad okreneš glavu od nje na ulici seti se da si joj nekada trčao u zagrljaj. Kad' je blokiraš na fejsu, seti se da si ujutro odmah išao upaliti komp samo da vidiš je li ti je poslala poruku. Sledeći put kad počneš ružno pričati o njoj, seti se da je jednom bila savršena za tebe. Kad' kažeš da je mrziš, seti se onoga dana kad' si joj prvi put rekao da je voliš. Sledeći put kad joj ne zaželiš sretan rođendan ili slično, seti se svih prethodnih slavlja kad' si je zvao u ponoć da joj prvi čestitaš. Sledeći put kad joj se poželiš javiti, seti se da si joj slomio srce!

♥

Моје одељење је сложна заједница која ме подсећа на авион који лети у висине. 

Ту су погонски мотори, пилоти, стјуардесе и мноштво (безбрижних) путника 

који „кулирају―. 

У мом одељењу се већ виде будући фармацеути, хемичари, возачи, грађевинари, 

али пре свега будући људи који ће бити стубови наше генерације. Када 

кажем „моје одељење―, срце ми се испуни поносом, а у мени затрепери нека 

жица и тада се осетим тако великом и сигурном међу мноштвом драгих ликова. 

http://www.youtube.com/watch?v=tlyiAO9CuJE

Zaboravi

Zaboravi sve one dane kada je prolazio pored tebe bez pozdrava. Zaboravi koliko si plakala zbog njega. Seti se, sada je sve drugačije, više nije vredan toga. Zaboravi one dane kad je držao tvoju ruku, tako čvrsto, kada se kleo da je nikada neće ispustiti, a učinio je baš to. Zaboravi, ako možeš, sve one naljepše stvari koje ste činili zajedno. Zaboravi to vreme i ne pretvaraj se više, gotovo je sve.~

I zato vise ,ne naviru emocije,reci i osecaji,jer vise ne volim ko nekad!

Budi kraljica

Budi kraljica. Imaj smelosti da budeš različita. Budi pionir. Budi vođa. Budi žena koja će, suočena s nedaćama nastaviti da voli život i da bez straha ide u susret izazovima. Prihvati to! Traži istinu i vladaj svojim kraljevstvom, ma gde ono bilo - u tvom domu, u tvojoj kancelariji, u tvojoj porodici - srcem punim ljubavi.

Budi kraljica. Budi nežna. Neka te vode uvek nove ideje, uživaj u tome što si žena... Ja ću se moliti za to da ne gubimo vreme kao nezanimljive i prosečne... Mi smo kćeri Boga - ovde smo kako bismo naučile svet kako se voli...

Nije bitno kroz šta si prošla, odakle si, ko su ti roditelji - niti je bitan tvoj društveni ili ekonomski položaj. Ništa od toga nije bitno. Bitno je da si odabrala da voliš i da iskažeš ljubav kroz svoj rad, svoju porodicu, kroz ono što imaš da daš svetu....

Budi kraljica. Ne odriči se svoje moći i svoje slave!

Da li se secas kako bilo nam je pre, Posle svega sta sad ostalo je, moj Beograde Secam se davno, jos u zlatnom bokalu, Prvi put sam video mikrofon, staj'o na astalu, U hladu starog kestena, gde je moja draga nestala, Ja urez'o sam ime, bacio prve rime, Ja sam odrast'o na pesmama gradskih boema, I pricama alasa kojih danas vise nema, Kalio se s najboljima, po zadimljenim birtijama, Udvarao se damama, kockao sa lihvarima, Nekad kuci srecan, nekad sve izgubio, Nekad zenu grlio, nekad kaldrmu ljubio, I nisam sebi sudio, gde god bi se probudio, Bol je bio isti, s njim sam se udruzio, Zato secanja sam skupljao, k'o oziljke da podsete, Da nije uvek bilo samo hladno I sivo, Da krv crvena k'o vino, bojila je noci, Kroz odraze u casi, to su bile tvoje oci, A ja sam morao da odem, fijaker me je cekao, Beograde zbogom, mnoge ti stvari nisam rekao. refren (2x) Da li se secas kako bilo nam je pre, Posle svega sta sad ostalo je, moj Beograde Zaboravi me draga, zaboravi da te volim, Nastavi da zivis, mozda vise ne postojim, Grlim secanja u mraku, dok ih kljucom srece bojim, Da ne mislim na krike shto cuju se niz hodnik, Dok borim se sa ranama, sanjam da, Opijam se vinom, rakijom I tamburama, Starom violinom, I pocepanim glasovima, Tuznom pesmom cigana, dimom, i polomljenim casama, Sa boemima mojim se nadvikujem za stolom, Gadjam, pesmama recitujem, otimam za slovom, Zbog samo jednog stiha, moj zivot sad je gotov, Pun stih u srcu, dok kroz prozor gledam otok, Sanjam da mirisem tvoj parfem, dok se privijas uz mene, Suze mi poteku kao kise u jesen, 'Ej ne svani pusta zoro, pusti me da ceznem Nikad ne svani dok u meni ima pesme, Al' ja sam morao da odem, jer nekome sam smetao, Beograde zbogom ovo ti josh nisam rekao. refren (2x) Da li se secas kako bilo nam je pre, Posle svega sta sad ostalo je, moj Beograde Danas rane vise bole, nego zuce iza skole, Nego zvuci one strofe kad sam morao da odem, Al' sad sam opet ovde, al' sve nam se izgubilo, Posekli su kesten, gde sam nekad tebe ljubio, Ne mirisu lipe, nema stare violine, Nema ciganina sedog da za moju tugu brine, Moj Beograde Izgubio sam korene, dzabe nosim ordenje, Kad niko me ne poznaje, Pa zvezdu Crnog Djordja, dadoh sad za bokal grozdja, Sta ce meni orden, kad ja nemam bilo koga, Samo nespokoj i bol, moji najbolji drugovi, U kafani lomim case dok mi dusa ne iskrvari, Balada disidenta, jedna tuzna srpska pesma, Nekim buducim kafanama, za bolja vremena, Neka zastane u grlu, kad je neko drugi peva, Sve je isto u mom kraju, samo mene vise nema, Ja sam morao da odem, takav nikom nisam trebao, Beograde zbogom, pamti dobro sta sam rekao! refren (2x) Da li se secas kako bilo nam je pre, Posle svega sta sad ostalo je, moj Beograde

Vilijem Sekspir bio je jedan od najboljih dramaticara i pesnika srednjeg veka.Njegova poznata dela kao sto su kralj Lir,Otelo,Hamler nisu trajno zaboravljena,ali su manje zapazena i uocena,za razliku od Romea i Jululije cije delo jos uvek zivi.Ovo delo ima veoma vidljivu fabulu sa jasnim elementima ljubavi i strasti koja oslikava zivot 2 uglednih porodica(montagi i Kapuleti)izmedju kojih postoji velika mrznja.Stvar se zahuktava Kada Kapuletijeve sluge su naisle na clanove porodice Montagi.Njihovim susretom kao da se zapalio jedan osvetnicki yar mrznje izrazen jedni prema drugima.Mrznja je prerasla u zestoki bol,kada su poceli da se borew sa svojim macevima.Taj brzi splet,dogadjaja,bola i jetke,naveo je kneza da dodje,koji je naredio da ako se bilo sta slicno ponovi,da ce ih zestoko kazniti,jer takvi nemiri nesmeju da se nastave.Ne uocavamo mi smao mrznju izmedju ove 2 porodice,vec i zabrinutost Romeovih roditelja.Naime,Romeo se krio u svojoj sobi,a nocima je lutao sumom.Roditelji su bili zabrinuti zbog sinhovljevog ponasanja,pa su savet potrazili od njegovog prijatelja-Benvolija.On je rekao da je nerecno zaljubljen u Juliju.Njega boli to sto ga Julija ne primecuje.U zelji da ga Julija primeti.on tajno odlazi na bal kod Kapultijevih.Na bal je trebao i da dodje grof Paris,koji je trebao da zaprosi Juliju.Inace,uz obecanje oca,ona je bila spreman da ucini sve da se dopadne grofu.Te iste nocui Julija je upoznala Romea.Od tog trenutka u zaboravu su se nasli grof i Julija.Tibalt je prepoznao Romea,i hteo je da se sa njim obracuna.To nije dozvolio stari kapulet.Posle bala Romeo je pevao serenadu Juliji.Misleci da ce izraditi boljhe odnose izmedju ove 2 porodice,Franjevac je pristao da ih takno venca.Medjutim Romeo je naisao na svoje prijatelje,Merkucija i Benvolijamusvadji sa Timbalom.Tada Timbal izaziva Romea na dvoboj,ali on to ne rpihvata.Merkalije prihvata borbu u kojoj on gine.Besan Romeo ubija Timbelu.Dadilja otkriva Juliji,da je Romeo proteran iz grada ..Julija odbija plan njihove porodice da se uda za Parisa,i smislja plam kako da poipije tajanstveni napitak koji ce da je drzi uspavanu 2 dana.Svi su mislili da je mrtva kao i Romeo,koji je vest saznao,pa od prebelikog Boga kupuje otrov i dolazi u Veron.Paris ga nije hteo pustiti do tela Julije i tu nastaje borba.Romeo uboja Perisa,i ispunioo mu je zelju pa je njegovo telo zakopao pored Julijinog.Kad aje Julija s eprobudila i videla mrtvog Romea,ubila se.Iz ovog dela shvatamo da je ljubav izmedju ovo dvoje toliko jaka,da je pretrpela i najvisa iskusenja..i cak i ovi tragicni trenuci,su dokay da su se ujedinile 2 porodice,koje su se godinama mrzele.

~ Najbolja drugarica je sestra koju je Bog zaboravio da ti da. Ona nije savršenstvo.Ona nije najbolja.Ona ne odgovara svima.Nju ne zna svako.Nekome je dobra,nekome je slatka,fina,nasmejana.Nekome je poznanica,nekome drugarica,nekome bivša devojka.Ali meni ona je bukvlano sve. Dan bez nje nije dan. Kad je ona tužna ni ja nisam baš najbolja. Kad se ona smeje ne možeš a da se ne nasmeješ i ti.S njom jednostavno nikada nije dosadno.Možeš da joj kažeš sve.Ona je moja najbolja drugarica,ona mi je kao sestra.♥

Pravi prijatelj

Pravi prijatelj nije onaj koga moras da zabavljas i vodis racuna da se slucajno ne uvredi ako mu nisi poklonio dovoljno paznje, ako se smorio u tvom drustvu jer tada mozda nisi bio u elementu da igras oko njega, ako ne razume da nekada nesto neces ili ne mozes...pravi prijatelj ce razumeti ako zelis da cutis, ako ti se spava, ako nisi raspolozen, ako imas nesto drugo u planu..pravi prijatelj ti nista nece zameriti! Ako ste ikada morali da slazete da se "prijatelj" ne uvredi on nikako ne moze biti pravi!Sve sto vam je nametnuto i osecate kao neku vrstu obaveze ne moze biti prirodno i iskreno! Tek kada si sa nekim opusten, i imas potpunu slobodu govora da ne moras da glumis i lazes nijednog momenta iz straha od reakicje i nacina na koji ce nesto biti protumaceno,e tek onda mozes tvrditi da imas nekog ko vredi!!! ;-)

Muško-ženska prijateljstva

Šta reći o ovakvim prijateljstvima, a da nije već ispričano... Muško-ženska prijateljstva su jedna večitih dilema... Neki kažu da postoje, a neki da je to samo varka i sredstvo dolaženja do odredjenog cilja, šta je vaše mišljenje...?

Lično sam sigurna da ovakva prijateljstva postoje, jedini razlog zbog kog postoji sumnjanja u ovakva divna prijateljstva jeste česta zloupotreba reči prijateljstvo u pogrešne svrhe. Tim i takvim ljudima bi možda i oprostila to što blate ovako divan odnos kada bi postignuli svoj cilj, ali to nije slučaj. Evo jednog saveta, ukoliko se pravite da ste nekome prijatelj da bi ste ga naveli da se zaljubi u vas ili da udjete u njegov krevet, nemojte to je potpuna greška... Samo će te povrediti sebe, kao i dotičnu osobu...

Zanemarivši sve ove predrasude o muško-ženskim prijateljstvima, ona su u suštini jako jaka i trajna ukoliko oboje imaju ista osećanja tj. prijateljsku ljubav. Ovakvi odnosi su najiskreniji i ono što ne možete nikome reći, pa čak ni najboljoj prijateljici tj. prijatelju možete podeliti sa svojim najboljim prijateljem tj. prijateljicom, i dobiti neočekivani ali potpuno ispravan savet... Medju prijateljima i prijateljicama nema zlobe, ljubomore i prevare. Muškarci svoje drugarice vole kao sestre, a drugarice svoje drugove kao braću... Pozdrav za sve moje prijatelje, a posebno za jednog najboljeg od svih pronaćiće se on... Ukoliko imate seksualni odnos sa vašim prijateljom ili bilo koji čin koji prelazi granicu prijateljstva, ne zavaravajte se to vam nije prijatelj tj. prijateljica, nego samo običan friend with benefits...

Bleferski vodič kroz borilačke veštine i akcione heroje jedne epohe

  

      Pretpostavka je majka svih zajeba.Tako ukratko zvuči naravoučenije koje se može izvesti iz više decenijskog gledanja filmova sa borilačkom tematikom.Po mojim shvatanjima scene boraca idu ovako:usamljeni stranac,ulazi u bar prepun lokalnih siledžija  i pijanaca.Oni ga po inerciji zasipaju najgrđim uvredama i provokacijama,ali on hrabro trpi tu verbalnu torturu.Iznervirani njegovom ravnodušnošću i nedostatkom reakcije,oni kreću da se fizički obračunaju sa njim,a nkon čega doživljavaju gorko i nerpijatno iznanadjenje.On zahvaljujući poznavanju tajnih veština borbe,uspeva da preciznim potezima,neutrališe većinu napada i obriše pod sa neotesanim agresorima.Takve scene se javljaju u borilačkim filmovima,i zbog njih sam počela da se,još od detinjstva,zanimam se za borilačke veštine.

      Naime,odrastajući na vrelom asfaltu i surovim ulicama Valjeva,skoro svaki klinac je imao svog ličnog krvnika.Ta privilegija je bila nezaobilazan ritual odrastanja i fizičkog i mentalnog sazrevanja.Znate na koga mislim,na onu nijansu malo krupnijih i starijih dečaka-siledžija čiji je posao maltretiranje,verbalno prozivanje..

Batine su bile škola koju je svako morao da prođe,kako bi rano spoznao da je svet u suštini nepravedan i da jedino sami sebe možemo da zaštitimo.Moj progonitelj zvao se Dušan(ne brinite se nije bio duša od čoveka kao što mu ime govori ,već nešto sasvim drugo..!)Bio je 3 godine stariji,rastao je bez majke i sa osem alkohoholičarem,što je njegovu narav učinilo prilično grubom i rđavom.Bio je veoma razvijen za svoje godine,i bio je sklon izazvanim šutevima u stomak,kao i bacanjem malđe dece niz strme stepenice hodnika  škola.I drug i ja nismo znali kako da se suočimo  sa njim,sve do trenutka dok nisam videla na TV veštine Karate kida.To je bio film koji nam je otvorio čitave oči.U njemu je klinac Ralf Maćijo,koji je takođe trpeo šikaniranje od lokalnih siledžija,uz pomoć ostarelog japanskog učitelja i gurua MIjagija,kroz prividno banalne svakodnevne zadatke naučio je veštinu karatea,i odbranio je svoj ponos u školi.Usput je i osvojio srce mile devojke koju je igrala lepa heroina 80-ih,Elizabet Šu.To je bio hepiend koji je izmicao stvarnom životu,nešto poput sna ili tako to..

      Već sl.dana smo molili roditelje da nas upišu u neku borilačku školu.Ja se u njoj nisam dugo zadržala, svega mesec ipo dana,ali i to je vremenom bilo dovoljo da ojačam kako na psihološkom tako i na fizičkom nivou.Moji drugovi su nastavili dalje školovanje kroz spiralne dimenzije karatea..Što se tiče Dušana,tu su se stvari završile ,antiklimaktično-bar za mene.Moji drugovi su ga pobedjivali,ali ja sam umesto toga,zadobila njegovu pažnju,tako što sam mu nasnimavala kasete sa hip hop pesmama koje je obožavao..Zato mislim da važna životna lekcija koja često nedostaje u borilačkim filmovima je ..AKO JAČE OD SEBE NE MOŽEŠ DA POBEDIŠ,PRIDRUŽI IM SE.

Bogat je onaj ko lepo sanja

      U vremenu školovanja,dobu razvoja i savremenog društva..moj život ne čini samo ta prividna stvarnost i realističnost.Moj svet je i naseljen junacima iz mašte,likovima iz prošlosti,burnim željama iz budućnosti..Nekada ni sama  nisam sigurna kako se taj svet zove,ali sam mu ja dala ime san.

      Isprepletani događaji,različiti pojmovi..To je deo mog života,svet stvoren samo za mene.Život u kome je svaki dan lep,gde postoji ono što je nemoguće.Sanjam o mojim omiljenim ličnostima iz sveta repa,o danima kada će nestati svako zlo,o trenucima slobode gde maštam da letim daleko do svitanja Sunca,pupka sveta..

      Onda kada se probudim,shvatam da sam ovde,u stvarnosti.Shvatam da je čarolija mojih želja prestala ili da je bar živela u mojoj glavi za tren.Tu sam,kao biće u celokupnoj pojavi,u stvarnosti koja i jedina postoji.

      Gledam ispred sebe.Vidim sunce koje me obasjava svojim sjajem,a ja se samo stidljivo smešim.Srećna sma,a znate zašto?Zato što znam da je moj san jedino mesto gde mogu da pobegnem iz svoje kože,kad kod sam srećna ili tužna.Mogu da želim i maštam samo za tren,a i da se opet vratim stvarnošću,tj. mestu kome pripadam.

Hvala ti što postojiš

Pokazao si mi kako ljubav može biti divna.Dao si  mi krila ljubavi kojima ću večno leteti i nikome neću dozvoliti da ih slomi,da me odvoji od tebe tvog zagrljaja,u kom se osećam sigurnom i zaštićenom.Znam da će tvoji osmesi uvek biti tu da  vrate osmeh na moje lice čak i onda kada se čini da je to nemoguće..Ali znaj da nikada više nećeš biti sam,imaćeš jednog oogromnoog prijatelja,koji će uvek biti tu kada ti bude bilo teško.

Uspeo si da do đavola stvoriš anđela,ukrotiš divlju zver u meni,a probudiš nežnu srcnu..

Jedino što ti mogu reću jeste Hvala ti što postojiš,jer si svojim postojanjem meni ulepšao život.

Oktobarske boje

Oktobar se razmahnuo, vlada u punoj svojoj lepoti I zanosu.
Svojim zlatnozutim bojama, ukrasio je nasu okolinu I podario joj neobicnu zivost I razdraganost.
Oblaci umorno I tromo prelaze preko neba ,kao da ne zele da pokvare veselu igru dece.
Jutra su hladna, a izmaglica laka I cipkasta polako ustupa mesto suncu.
Sunce kao velika zuta lopta rasipa svoje blede zrake na zemlju.
Setajuci se kroz parkic, pogled mi pada na drvece, koje je prelepih boja,ali je ipak tuzno I klonulo. Sprema se za san, polako odbacujuci zuto bakarno lisce.
Kise cesto znaju da budu dosane I tuzne. Livade mi tada lice na lelujavo more, a zuti listici na male brze barke.
Sada je sve drukcije Ulice su pune zutog lisca, ptice krecu na jug,dok poneki vrabac ih svojim cvrkutom ispraca na daleki put.
Dok list pada I reka Sava slabije tece, dan bledi I dolazi jesenje vece.

Ponoc

Ponoc.Vracam se kuci, promrzao I gladan. U autobusu neuobicajena guzva. Nije ni cudno.Napolju je poceo da veje sneg I da duva hladan vetar. Gledam kroz prozor kako promicu zgradei ne prestajem da mislim na krevet I toplu sobu.

Iz razmisljanja me prenu glas: “ E, brate, imas koji dinar”. Okrenuo sam se I ugledao crnpurastog klinca od jedva desetak godina . Bio je prljav,u nekoj kratkoj letnjoh jaknici. Usne su mu pomodrele od hladnoce.Nestrpljivo je poskakivao sa noge na nogu. Gledao me je nezaineresovano.Kao da mu je bilo svejedno da li ce dobiti pare. Izvadio sam deset dinara iz dzepa I pruzio mu. Zgrabio je novac iz moje ruke I promrmljao :”Hvala, brate” I zurno smugnuo u gomilu. Nakon dve stanice, zacuo sam gromoglasni smeh sa zadnje platforme Izdigao sam se na prste I ugledao gomilu momaka kako se smeju onom klincu. Napravili su krug oko njega I terali ga da skace ne bi li dohvatio novcanicu od pedeset dinara. Utom se autobus zausstavio na mojoj stanici I ja sam sisao. Dok su se zatvarala vrata iza mene, cuo sam na moment glas onog decaka: “Ajde brate, sto me mucis.Ako dohvatim,da mi das jos toliko”.
Gurnuo sam ruke dublje u dzepove I uvukao vrat u jaknu. Koracam polako ka kuci dok se ledene pahulje kovitlaju oko mene, a hladan vetar mi unosi nemir u dusu. Pitam se :“ Sta li ce biti sa onim decakom.? Zar zivot prema njemu nije dovoljno surov? Promrzao,gladan,mozda bez roditelja. On sigurno nece u toplom domu kititi jelku I ocekivati poklon u najludjoj noci. I u kakve ljude ce odrasti oni mladici koji su mu se smejali?’
Pozeleo sam da se vratim I izvucem ga iz onog autobusa. Da ga dovedem kuci,obucem nahranim I poklonim mu nesto od svojih starih igracaka. Hladan vetar mi tera suze na oci. Ja cu veceras , I svake sledece veceri spavati u svom toplom krevetu. Okruzen ljudima koji me vole. A on. Mali crnpurasti decak? Sta l ice biti sa njim? Gde li ce on prespavati nocas? Da li ce dobiti onih pedeset dinar? Hoce li uspeti da odraste i otrgne se iz kandzi ulice?
Hoce li.ikada imati lep i dobar zivot?

Davno sam prestao da verujem u Deda-Mraza. A, evo , sada bih voleo da postoji.Da mi ispuni najvecu zelju. Da malom decaku iz autobusa pokloni topli dom.I zaborav. Da zaboravi sve ono ruzno sto mu se dogodilo u zivotu.Da ga sretnem jos jednom i vidim osmeh u njegovim crnim ocima.

Pojave koje obelezavaju nase vreme

Iduci nasim zivotnim putem, borimo se protivogromnog broja kamenja koje nas sputavaju, grabimo korak po korak u buducnost.Nase ruke su pune vremena koje nas sustize i nema vetra koji nas moze uhvatiti. Na raskrsnici smo zivota na kraju naseg detinjstva i na pocetku nase buducnosti kojoj prilazimo kao zreliji i odlucniji sa jasnije sagledanom stvarnoscu.
Mnogi smatraju da smo mi, nove generacije, noseni pogresnom rekom zivota i da nista ne znamo o problemima drustva. Ali ako dublje pogledamo u nasa srca, videcemo da u njima stanuje dusa odrasle i zrele osobe sposobne da se nosi sa preprekama zivota. Zivimo u vremenu kada su pohlepa i novac gospodari sveta, kada covek coveka prodaje samo da bi posedovao tu hariju od vrednosti. Sve vise se i mi mladi okrecemo tom novcu, postajemo zavisni od njega. Nezadovoljni zivotom I stvarnoscu okrecemo se alkoholu i tezimo da sa nama povucemo sve veci broj osoba. Onda dolaze sukobi kada taj alokoh ili neka druga psihoaktivna supstanca govore za nas i tako pvredjujemo nama drage i bliske osobe. Kada se sukobimo, ponasacemo se kao zaraceni vetrovi koji uzrujano spajaju svoje besove. Kako izbeci te sukobe koji sve vise uzimaju maha meju novim generacijama? Kako pronaci veru u bolje sutra? Ali sve ovo kao da je samo jedno ogledalo sveta u kome zivimo. Na sve strane glad, siromastvo, ratovi. Bog stvori Zemlju i ljude da je unistavaju, a i sebe medjusobno. U nama sve vise raste gnev i mrznja. Izdajemo svoje najblize kako bi ostvarili neke zacrtane ciljeve koji su nista drugo do jedna prolazna vizija buducnosti. Iako moja generacija nekada nekome bude pricala o tom ratu koji nije vodjen oruzjem vec psovkama, svadjamja, uvredama treba da pognemo glave. Bitka je davno izgubljena. Nesuglasice ce mozda prestati ali rane i secanja ce vecno ostati.
Na maldima svet osatje. Ako nismo uspeli da promenimo sebe, pokusacemo to da ucinimo sa narednim generacijama. Sa iskustvom proslosti. Uzivajuci sadasnjost. Sa izborom buducnosti. Sa snagom zrelosti. Konacno spremno i istrajno sposobni da pobedimo sve strahove koji vladaju u nama.

Kriterijum kojim merimo ljudsku lepotu

Noseni brzom rekom zivotom, borimo se protiv ogromnog broja kamenja koje nas sputava, grabimo korak po korak u buducnost. Nase ruke su pune vremena koje nas sustuze i vetra koji nas moze uhvatiti. Ali toj nasoj buducnosti prilazimo kao zreliji I odlucniji sa jasnije sagledanom stvarnoscu.
Od rodjenja pa kroz zivot covek tezi ga ostvari svoje zelje i ciljeve koji mu pricinjavaju zadovoljstvo. Ljudi su spremni da zrtvuju sve kako bi imali nesto najlepse i najdraze od cega zastaje dah. Oni teze i sanjaju o savrsenstvu. Ponekad duboko u sebi, razmisljamo o jednoj izuzetnoj ljudskoj osobini koja zanosi i zari srca na hiljade ljudi i koju svi ti ljudi zele i teze da imaju. Ta osobina je lepota. Ali ona nije jos samo jedna osobina koja odlikuje coveka. Lepota je tajna koja se nalazi skrivena u unutrasnjosti ljudskog bica. Tajna koja ceka da bude otkrivena ali ne od strane bilo koga vec od osobe koja poseduje istu tu izuzetnu zagonetnu osobinu. Prava lepota nije vidljiva na prvi pogled. Za njom treba tragati i pronaci je. Ona je kao zrak sunca koji stidljivo proviruje kroz oblake, posle prolecne kise. Zrak koji nas iako nedostizan i neuhvatljiv obasjava i dotice svojom toplotom. Lepota je i sposobnost, umece da se stvori nesto od cega covek ostaje bez daha. Nesto sto zraci velikom ljubavlju sjajem koji predstavljaju odraz umetnikove duse. Lepota predstavlja one najdivnije ljudske osobine: iskrenost, dobrotu, pozrtvovanost, osecajnost, briga za druge. A najveca lepota jeste ljubav. Sposobnost da nekog volimo je najvecim dar. To osecanje je nesto fantasticno, cudesno, velicanstveno, kao i lepota sama po sebi.
Sa lepotom se susrecemo svaki dan, vise sa onom fizickom jer je nju lakse prepoznati nego duhovnu. Ali upravo ta duhovna lepota je ono sto je bitmo sto se racuna. Nju je teze uociti, ali onima koji to iskreno zele, sama se prikaze. Ako budemo malo vise cenili tu unutrasnju lepotu, ne samo da cemo mi biti bolji ljudi, nego i bolji svet ostavljamo buducim pokoljenjima.

Boje i mirisi mog detinjstva

Secanja. Oko nas kad god to pozelimo vracaju u proslost i otkrivaju nam mnoge uspomene. Bila one lepa i radosna ili ona koja nerado pamtimo. Preko svojih secanja cesto odlutamo u najraniji pedio mog zivota. Period koji je odisao decjom nevinoscu i ruzicastim bojama maste I mog detinjstva.
Iz vremena mog ranog detinjstva cuvam mnoge lepe uspomene. Neke od njih su vezane za mesto na kome smo moj brat i ja kao mali svake godine boravili za vreme leta. To mesto jeste bakina kuca sa svim sumarcima, livadama I vocnjacimakoji su je okruzivali. Ka njenoj kuci vodio je drvored starih oraha koji nas je u to vreme zanosio svojim opojnim mirisima. Secam se da mi nismo voleli te stare orahe zbog njihovih izazivajucih tek sazrelih plodova. Svaki put kada bismo pokusali da kroz debelu zelenu koru dodjemo do oraha, nase ruke bi ostale zute i danima nismo mogli da uklonimo taj jak miris. Iznad oraha izdizala se mala prizemna kuca prljavo zute fasade, sa niskim prozorima koji na sebe privlace paznju jarko crvenim cvetovima . Raznovrsni opojni mirisi iz bakine baste sa cvecem sirili su se kroz citavo dvoriste. Cesto sam sedeci na klupici pod tresnjom zamisljala da sam i ja cvet, obojen u najrazlicitije boje I najlepseg mirisa. Taj cvet bi vecno zanosio sve one koji bi se divili njegovoj lepoti , I nikad ne bi uvenuo. Na ulazu u kucu docekao bi nas miris raznih bakinih djakonija koje je sa velikom paznjom pripremala samo za nas. Jos uvek pamtim ukus njene cuvene pite sa visnjama koju ni jedna poslasticarnica nije mogla bolje da spremi . U uglu se nalazila bakina sivaca masina. Iako mi nismo znali cemu zapravo sluzi ta sprava uvek smo joj nalazili neku namenu u u nasim mastovotom igrama. Mala sobica u kojoj smo spavali odisala je nekom svezinom I spokojstvom. Laneni pokrivac, miris jorgovana koji je dopirao kroz prozor I mala nocna svetiljka davali su mojoj neiskvarenoj decjoj dusi mir I ubrzo bih pao u san. Ujutru bi nas budio stidljivi zrak sunca I blagi povetarac, ali san bi nas odmah napustio i pri prvom mirisu bakinih vrucih ustipaka.
Secanja na detinjstvo izviru cesto. Narocito ona lepa lirska secanja obojena lepotom I druzenjem.

Prolaznost života

Mislimo da živimo u ovom trenutku, ali moje mišljenje je da to nije istina. Živimo uglavnom u budućnosti, neki i u prošlosti, a samo retko srećni ljudi u sadašnjosti. Pod tim srećnim ljudima ne podrazumevam ljude koji imaju para (neću reći bogati pošto po meni bogatstvo nisu pare), ni ljudi koji imaju „lak život“, ni ljudi koji „nemaju probleme“, ni ljudi koji imaju „sređen život“,ni ljudi koji su „lepi“, ni ljudi koji su „slavni“, ni ljudi koji su „uspešni“, ni ljudi koji su „pametni“ , čak možda ni ljudi koji su zdravi. Prvo da pojasnim taj termin „zdravi“, pa ću da se vratim. „Zdravi“ ljudi uglavnom nisu svesni da su zdravi. To je veliki paradoks, jer oni zapravo ni ne razmišljaju o tome. Smatraju da se to podrazumeva! Nažalost. A onda kad se desi da se ne daj Bože razbole, e onda tek počnu da shvataju koliko su pre toga bili „srećni“...To je tužno, jer kad ozdrave nastavljaju po starom... Da se vratim na priču o srećnim ljudima. Ko su zapravo oni? Koji su to ljudi srećni? Po mom mišljenju, srećni ljudi su oni koji uspeju da uživaju u skoro svakom trenutku svog života, bilo da im je dobro ili loše, bilo da im ide ili možda ne. Ja te ljude nazivam optimistima. To su po meni retki ljudi, možda ih i nema na ovoj planeti. Jer uživati u čarima života, čak i kada je teško,... to je možda ravno nemogućem.
A koje su to čari života postavlja se pitanje? Svako će dati drugačiji odgovor. Mogu čak da navedem i primere: neko bi rekao veliki novac, slava, dobra kola, putovanja, skupi izlasci. Neko bi pak sa druge strane naveo potpunu suprotnost: porodičan, miran život, ispunjen svakodnevnim običnim stvarima... i mislim da bi otprilike to bilo to. Postoji možda neka sredina u ljudskom definisanju čari života, ali... teško. Uglavnom vladaju krajnosti.
Ajde prvo da definišemo šta je to život? Jer kad to definišemo,lakše ćemo da konstatujemo šta je to prolaznost života. Život... to je kao: rodiš se, pa rasteš, pa porasteš, pa... šta dalje? Živiš? U toku tog življenja se bojiš smrti. A rodio si se da bi na kraju umro? Pa se većinu svog „života“ mučiš i patiš. I koja je onda na kraju svrha i uloga tog ŽIVOTA? Dolazimo do zaključka da je to jedan začarani krug iz koga svi izlazimo tom smrću, koja je tako na samu pomisao grozna i strašna, a što je najgore niko ko je živ ne zna kako je to kad umreš, a oni što su umrli ne mogu da kažu ovim živima kako to izgleda... Možda je i lepa ta smrt, ali ne znamo kako ti „umrli žive“... He, baš zeznuto zar ne? Znači, ne postoji definicija ni života ni smrti, život je život, a smrt smrt. Mislim da sam se malo upetljala sa tim definicijama, pa bih posle ovog pokušaja da objasnim šta je to život, mogla malo da se osvrnem na to šta je to prolaznost života, jer je to prvobitna tema ovog sastava.
Znači, rekli smo da većina ljudi živi u prošlosti ili budućnosti. Mali broj u sadašnjosti. Kada nam je lepo, ne razmišljamo o tome da nam je lepo. Prosto je lepo i to je to. A onda to lepo prođe. Pa onda kad dođe ružno, setimo se kako nam je nekada bilo lepo i voleli bismo da se vratimo u taj trenutak kada nam je bilo lepo. A da bismo sebi olakšali taj ružan trenutak, kažemo „ma biće bolje, proćiće“. I prođe. Pa opet bude lepo. Pa bude ružno. I tako stalno... Kao godišnja doba. I tako nižemo godine, dane, sate, minute, sekunde... u tome lepo, ružno, tužno, zanimljivo, prijatno, naporno, dosadno, uobičajeno, srećno, zdravo, bolesno, dobro, loše, biće bolje, bilo je bolje, imam para, nemam para, srećan sam, nesrećan sam, dosadno mi je, zaljubljen sam, usamljen sam, volim, ne volim, želim, ne želim, lep sam, ružan sam, uspešan sam, autsajder sam, glup, pametan, skoncentrisan, dekoncentrisan, pijan(što sam se napio), trezan (a želim da sam pijan), na poslu mi je dosadno, nemam posao, studiram, jedva čekam da završim, radim, voleo bih da i dalje studiram, imam partnera, želim da sam sam, niko me ne voli, zašto mi svi dosađuju, pušim, blago onima koji ne puše, ostavim cigare, kako je bilo lepo kad sam pušio(uživao sam u svakom dimu a sad ne mogu), izlazi mi se, kako je dosadno ovo mesto(želim što pre da sam kući), kako je dosadan ovaj život, totalno je besmislen, voleo bih da sam negde drugde, sa nekim drugim, u nečemu drugom, NEKO drugi…
Onda dođe ta famozna starost, I sve ovo što je gore navedeno, postaje užasno dragoceno, I ružno postaje lepo, I bolest postaje zdravlje, I mržnja postaje ljubav,I dosadno postaje zanimljivo, I tužno postaje srećno, I ružno postaje lepo, I glupost postaje pamet, I greške postaju prava stvar, a ostaje, ostaje samo kajanje, kajanje za izgubljenim vremenom, kajanje za propuštenim prilikama, za propuštenim ljubavima, za propuštenim poslovima, za propuštenim situacijama, za propuštenim prijateljstvima, za propuštenim zdravljem, za prokockanim šansama, jednostavno rečeno, ostaje kajanje za životom…
Pa čak ni tad, kada ostaje samo goli život, I kada je svaki dan dar od Boga, nismo zadovoljni, želimo nešto više, nešto bolje, nešto lepše, želimo da vratimo vreme unazad I opet počnemo sve ispočetka, sa mišlju: “Sada bih sve drugačije”…
Možda je sve ovo što sam napisala nagađanje, možda neki drugi ljudi žive bolji život, I imaju lepšu smrt, ili jednostavno ne razmišljaju uopšte o životu, već ga žive, ali kad “život” “prođe”, ostaje samo razmišljanje o njegovoj prolaznosti…

Želja

Bila jednom jedna Želja. Lutala je po svetu pokušavajući da ispuni svačija očekivanja. Pretvarala se u prelepe devojke i muškarce savršenog izgleda. U novac, kišu, dugo očekivanu bebu, lek, nagradu, milostinju...
Nije se žalila na to što su ljudi brzo zaboravljali na zahvalnost, niti na njihovu pohlepu ili podmuklost. Nije se transformisala samo u dobre želje, nego i u one zle, bolesne i izopačene. Bila je stvorena da ispuni sve, šta god to bilo.
Međutim, ubrzo je shvatila da ne može sve da postigne. Bilo je previše ljudi, snova, neizgovorenih žudnji, skrivenih šaputanja, tajnih misli... Radila je duplo više, a nije uspevala. Mnogo ljudi je ostalo sa željama kojima su posvetili sav svoj život, a koje se nisu nikad ispunile. Mnogo onih koji nisu uspeli da dobiju ono što vole, pa su bili prisiljeni da vole ono što su dobili.
Nisu se svi žalili. Neki su samo slegali ramenima i govorili da je život takav, stvoren za mučenje i bol. Drugi su duboko zakopali svoje pređašnje želje i posvetili se nečemu drugačijem. Ali, bilo je i onih koji su svake noći jecali u jastuk, kojima se duša kidala, a razum menjao, jer ostvarenje njihovih želja nije bilo na vidiku.
Tad je Želja počela da se menja. Počela je da se žali, da zabušava, da provodi vreme ispunjavajući sopstvene hirove, a ne udovoljavajući drugima. Da li je to bio odgovor na reakciju ljudi na koju je naišla kad ne ispuni ono što su hteli? Ili je to bio odgovor na očajanje koje ju je gušilo i teralo da postane zlobna? Ni sama nije znala. Samo je osećala da se menja. Ali ne na bolje.
Sreća je zavisila od Želje, a ona kao da je volela tu igru moći. Kao da je volela da gleda protivnika kako se mrvi, pada pred njene noge, pretrpava je lažnim obećanjima. Kao da je volela da igra tu igru gde je ona uvek bila pobednik.
Ljudi su počeli da zaziru od nje, da se plaše da žele nešto. Plašili su se da će ako dobiju nešto od nje, ona zauzvrat da uzme nešto od njih, a nisu mogli da odrede šta im je bitnije. Samo je Želja to znala. Ljudi nisu više hteli da ostvaruju svoje snove, pokušavali su da ih sakriju i da žive životom bez pravih užitaka, sa strepnjom da će Želja prepoznati da im je potrebna i da će ih potom uništiti.
Njoj nije bilo jasno zašto skrivaju sebe, zašto se toliko plaše svojih osobina. Oni su mislili da je problem u Želji, a ona da je problem u njima. Bila je opasna, za nekog i otrovna. Ubrzo je nastala ona izreka: ,,Pazi šta želiš, možda ti se i ostvari.‘‘

Kad zazmurim, i kad zaspim

Snovi i masta imaju moc da nas vode u predele koji su nedostupni i daleki.Kad zazmurim i kad zaspim mogu da stignem u proslost i u buducnost.To je kao velika carolija.Moja savest je puna sarenih slika.Ona je zivopisna i lici na sve lepote godisnjih doba.
Jedne noci sam sedela na pragu kuce i zamisljeno posmatrala zvezde.Imala sam pitanja o kojima sam stalno razmisljala.Razmiljala sam:"Ovde sam sama sa sestrom.Sama sam kao cvetic na livadi koji jedva ceka da izrastu novi cvetici da vise ne budem sama.I zasto sam napustila drugove sa kojima sam provela toliko godina? Ovde je sve pusto, ulice su prazne, na livadi i njivama niko ne radi.Ne secam se da je sve ovako bilo.Zelela bih da sve bude kao pre.Da vidim vesele seljake kako obradjuju zemlju, da ne budu tuzni sto su se vratili." Tada sam odjednom ugledala najbljestiviju zvezdu.Ona mi je dala kratak odgovor:"Ovde si jer si ovde rodjena."Ona mi je dala snagu da idem dalje i da se uvek nadam boljom.Moram izdrzati i nadati se da ce jos mojih vrsnjakinja doci.
Od tada svake noci gledam u tu zvezdu i ona mi je od tog dana vodila.Zelela bih da jos mojih vrsnjakinja dodje da se igramo i zajedno provodimo vreme.

Vreme

Vreme se osipa kao prah sa tučka jesenjeg cveta,i pada na tlo…

Prelama se finom teksturom latica boje starog zlata..Volela bih iznedriti reči kojima bih zaustavila njegov let,zadržati ga u visini očiju..
Da treperi, iskreći slikama koje nosim u sebi,nikako im ne nalazeći mesto senovito,na koje bih ih odložila..
Da vreme koje je sada,spojim sa tim magičnim slikama ,i dobijem eliksir življenja,koji sastavljam svaki dan iznova…noću ga oblikujem u prah koji čuvam u kutijici od skoljki …
Ta kutijica ume da šapuće priče za velike i male ..
Može da ispriča priče o srećnim,nesrećnim,veselim ili tužnim vremenima …Da izazove emocije za koje se ne zna da postoje..
Ili da vas povede u predele koji još nisu otkriveni,ali ona veruje da postoje, čuva ih za sve koji pronadju tajnu koja je otvara…Tamo možemo da im dajemo boje,ukuse,mirise i oblike koje izmislimo u trenutku..
Život je ionako skup neobjašnjivih stvari, na koje su neki ,ubedjeni da su im dali definiciju,stavili etiketu i prodaju ih svakome ko nema svoje snove. Pravila,zakonitosti življenja,razumne odluke…i slične nazive im dadoše……Ko nema hrabrosti da te snove živi..čak i kada ih ima..“kupiće“ neke od ovih etiketa i živeće po uputstvu…
Postoje oni koji kažu da snovi i java nemaju iste vrednosti,da se nikako ne mogu spojiti…Da je mnogo važnije biti odgovoran i verovati samo u ono što vidiš i možeš dodirnuti svojim telesnim bićem..
Pokušajte spojiti „nespojivo“…Uplesti san i javu,svoje duhovno izmešati sa telesnim,budite neodgovorno-odgovorni,sanjajte i kada obavljate ono svakodnevno,a budite budni dok sanjate ono izvan granica oka…
Jedno drugom je uvek eliksir koji daje snagu,pokreće iz praznog hoda…bio on u maštanju ili svakodnevici..
Pronalaženjem svoje osobene mere i tkanja ove dve niti,osetićete ono što se jezikom ljudi naziva sreća…
Nema formule,nema uputstva,svako mora otkriti svoju šaru,koja čini sliku, na ćilimu života po kojem hodamo…
Odoh sada na vrhovima prstiju,danas biram da stajem samo na zlatne niti,takav mi je dan…Ko zna gde će me odvesti…

A vas?

Растајемо се, памтићемо

Живот, лопта у дечијим рукама, лист на ветру, кап кише у мирно успаваном мору, само је игра светлости и мрака од јутра до новог свитања, само је мала пролазна ствар, а тако дубоко оставља траг.

Секунд, минут, сат, дан – пролазе полако, нечујно. Уморним ходом подсећају да је дошао тачан завршетак једног квадратића мозаика и да се управо сва светла пале за снимак једног новог квадратића тог истог мозаика. Понекад нисмо свесни, да сви, ти, ја, они, ми управо припадамо том мозаику. Без нас он би био обична оивичена стаклена плоча, без идеја, сјаја, топлине. Свако од нас добије право на свој квадратић у мозаику. Тог тренутак књига његове историје отвара своје корице, узима оловку у своју судбоносну руку и црним тачкама оставља траг на хартији. Време пролази а ми не знамо да имамо право да прелистамо књигу свог живота. Добро осмотримо сваки покрет, тренутак, свако ко се крије у краичку наше зенице и тек онда када будемо сигурни да смо, наизглед сами, одлазимо. Брзим корацима тражимо свој кутак мира и полако прелиставамо приче свог живота. Поветарац нежно милује наше румене образе, са уздахом у грудима нашим, полако додирне срце. А тамо, у главном сведоку наше историје, проналази причу о нама. Она изгледа овако: дан – тај и тај, час – тај и тај. Само једно је сигурно: то сам ја! Окрећем пажљиво сваки лист и схватам. Пред животном сам раскрсницом. Само Бог зна који ћу пут одабрати и шта ће са мном бити. Свестан тога, враћам се на претходну страницу и видим: петнаест година иза мене, спокојно стоји, са смешком на лицу шаље ми последњи поздрав. Моје детињство, моји мирни и спокојни дани испуњени игром, смехом и безбрижношћу, удаљавају се од мене. Све полако нестаје у тами, али ја то не дозвољавам. Црпим из себе и последњи атом снаге и чувам то што ми је живот поклонио. Растајем се од једног дела књиге моје историје. Тешко ми је, али желим бити јак. Сваки секунд успаван у школско клупи, свака оцена сакривена у ђачкој торби, свака симпатија урезана у срцу моме, биће ту увек. Биће сигурна, далеко од очију других, а опет тако близу да ме подсети ко сам и шта. Нека остане са Богом моје детињство, моји другови, моје прелепи дани живота. Ја ћу у својој машти увек палити свећу за њихов опстанак, у мени. Ово је још једна препрека да нам покаже колико вредимо, колико смо спремни борити се и чувати оно што нам је најдраже. Растајемо се, али не заувек. Растајемо се, али само овај минут, јер већ следећи ми смо заједно, увек, тамо негде иза дуге где је наше царство. Памтићемо дуго, дуго сваки траг остао на кожи, сваку искру ока, побеглу од куће, памтићемо своје детињство. А кад прође време, састаћемо се и причати дуго, дуго, али само лепе ствари, јер је то највредније што чини наше детињство. Стрпљиво чекам позивницу том догађају.

Неко је давно рекао да је живот један дуг пут, али само онај пут који има срца. Ја желим путовати управо тим, јер га желим до краја прећи. Путоваћу га без даха, сна али увек са сећањем у срцу моме.

Pamtim život po lepim danima

Život je poput reke. Nekada je mirna a nekad bujna i plahovita, često nepredvidiva. Puno je lepih trenutaka koji negde duboko u duši ostaju urezani za sva vremena. To su uspomene. Uspomene su život.

Imam puno lepih uspomena, sve su mi drage na neki način ali jedna mi je posebno draga. Bio je to dan kada sam smelo zakoračila u najlepši period života –osnovnu školu. Sećam se, bila sam jako uzbuđena, istovremeno uplašena ali željna da upoznam nove ljude, novo mesto, nov način života, pa je ta škola za mene predstavljala nešto veliko. Nije mi bilo teško da se uklopim u novo društvo, da mi škola postane drugi dom. Nije mi bilo teško da se zaljubim, da odmore provodim u društvu starijih i vršnjaka. Sve je to zapravo za mene bilo nešto najlepše što mi se dogodilo. Tužno je što sve to kad-tad prođe. Starije generacije odlaze, nećemo ni mi dugo. Kraj neminovno dolazi, ostaju samo sećanja. Lepa sećanja. Znam, ništa neće biti kao pre. Neće biti onih okupljanja u dvorištu škole, časova ispunjenih smehom i ozbiljnošću, divnih ekskurzija, ’98 generacije, a na kraju ni nas neće biti. Ipak, teši me jedna stvar. Lepa sećanja su tu da me minu u najlepši period, u stare dobre dane, da me vrate u prošlost.

I tako, te uspomene sam na dnu duše za sav život zaključala. Preostaje mi samo da ŽIVOT PAMTIM PO LEPIM DANIMA!

Onoga koga volimo

Svako ima pravo da bira nacin na koji ce pamtiti onoga koga volimo

*Lete dani, sati, prolazi zivot. Sve se vrti u krug kao u nekom pescanom satu, danas si ti, sutra sam ja, a vec prekosutra neko treci. Zivimo iz dana u dan, pa ponekad i zaboravljamo ono sto nas drzi u zivotu. Ti ljudi vise nisu isti...
* Na prolaznicima necu ni da se zadrzavam. Te tmurne face govore sve, ne zainteresovanost u njihovim ocima jednostavno te drzi dalje od njih. Problemi se svugde kriju, a mi imamo sve manje hrabrosti da se suoci mo sa njima. I gde smo tu mi? Zapitam se ponekad sta ce biti ako vetar oduva prasinu, koliko cemo se uopste pamtiti? Pitanja je mnogo na neke odgovor mozda unapred i znam ali strah me je da ga izgovorim. Verujem da nisam jedna od onih koji se boje da ce ih i sopstvena senka izdati. Ali se ipak ne predajem, idem dalje, jer su me ipak od malih nogu ucili da samo sopstvenom hrabroscu mogu da pobedim sve izaove i suocim se sa svetom.
* Naucila sam da svet nije krojen onako kako ja zelim i da put kojim hodam nije posut ruzama, taj ruzicasti oblak zna i da zaplace. Mnogi ljudi su iznenada usli u moj zivot, neki su se tu i zadrzali, a neki cak to nisu ni zeleli. Oni koji su vredni da se zapamte jos uvek su tu i ispisuju najlepse stranice mog dnevnika zivota.
* Ovog puta reci same od sebe kao terane nekom silom padaju na ovaj papir. To je samo jos jedan dokaz da bez obzira na sadasnjost osecanja negde dupoko ipak postoje. I ponekad ne moram da biram nacin na koji cu nekoga zapamtiti, dovoljno mi je i to sto znam da je taj neko bio u mom zivotu bez obzira da li je ubrao ili zalio ruzu. Ponekad i prolalznik ostavi nesto, mada u vecini slucajeva nisu hteli da se zadrze. Postoje oni ljudi koji ti poput najlepse pesme "udju u glavu", a da nisi ni svestan da se nalaze tu. Zatim dodje trenutak kada ih ni najjaca sila ne moze izbrisati iz tog ugla, pa cak i ako uspe ostane delic koji ce nas podsetiti da su bili tu. Ti ljudi unose osmeh u svaki tvoj dan... ti ljudi su vredni pamcenja.
* Mnogi od nas ovde su vec punoletni i sada je vreme da se zapitamo sta je iza ovih ili onih vrata. Vreme je da svojom rukom stisnemo bravu i zalupimo kada bdemo odlazili. Sa sigurnoscu mogu da kazem da cemo jos dugo pamtiti ne samo one ljude vec i dane, sate i minute provedene sanjima, i uvek ce nas podsetiti da postoje, da je neko bio i da ce biti deo naseg zivota. Vazno je u zivotu nauciti citati izmedju redova.
* Smejem se jer znam da ce oni koje volim ostati u mome zivotu kao drugovi, kao poznanici ciji zivoti jako dobro poznajem. I smejem se, jer znam da postoji neko kome i moj osmeh znaci njegova sreca....